Хришћанска Црква и хришћанска вјера на нашим географским просторима тј. у ондашњој римској провинцији Илирикуму,  још од првих апостолских времена, или пак времена првих апостолских ученика, постепено су али уједно и одлучно и незадрживо, проницале у крвоток духовног и свеукупног друштвеног живота. Треба напоменути да се римска провинција Илирикум од 9. године Христове ере, дељаше на приморски или тзв. Главни Илирик (Илирикум супериус – Illyricum superius) који се другачије називаше и Далмацијом, и на Периферни Илирик (Илирикум инфериус – Illyricum inferius) или тзв. Панонију.  Стога се може рећи да је подручје данашње Црне Горе и Приморја од Котора до Улциња, заједно са градом Скадром и његовом околином, у апостолска времена припадала територији  тзв. Главног Илирика или Далмације тј. њеног јужног дјела.

Иако нема јасних историјских показатеља о томе да је апостол Павле директно посјетио Скадар или неке друге градове на просторима ондашње Јужне Далмације, тј. Данашње Црне Горе, као што су Диоклија, Бар, Улцињ, Сард, Котор или Будва, није немогуће да је још овај велики Христов следбеник овуда лично макар прошао, јер је сигурно да је управо свети апостол Павле основао Цркву на западу Балканског полуострва. У својој посланици Римљанима свети Апостол Павле директно свједочи: од Јерусалима и наоколо све до Илирика испуних Јеванђељем Христовим (Рим. 15, 19). Међутим, апостол Павле у својој Другој посланици Тимотеју свједочи да је у Далмацији Цркву Божију оснивао и његов ученик Тит. Ево шта у овој посланици свети Павле поручује светом Тимотеју: Постарај се да дођеш брзо к мени; јер ме Дамас остави, омиљевши му садашњи свијет, и отиде у Солун; Крискент у Галатију; Тит у Далмацију; Лука је сам код мене. (Друга Тимотеју 4, 9-10). Дакле, овдје се први пут у Историји Цркве Христове помиње оснивање Цркве Божије у римској дијецези Далмацији или како се још називаше Главном Илирику, и која се простираше од Истре на северозападу, до Скадра и Драча на југоистоку. О проповједи Христове науке од стране светог апостола Тита у римској Далмацији тј. Главном Илирику, свједоче и црквени писци, Јевсевије Кесаријски, Теодорит као и блажени Јероним.

Међутим Метафраст спомиње не само проповјед светог апостола Тита у Далмацији, већ и светог апостола Андреја Првозваног, који је по Метафрасту прошао кроз Далмацију за вријеме светог апостола Тита, и то пошто је свети Андреј већ основао Цркву у Византији и ту поставио првог епископа Стахија. Дјелатност светог апостола Тита у Далмацији, чије је црквено и грађанско сједиште било у граду Салони близу данашњег Сплита, трајало је од 55. до 61. године Христове ере, а потом је апостол Тит прешао за острво Крит. Интересантно је да је Далматински епископ Симеон Кончаревић у својој књизи из прве половине 18. вијека, Љетопис грађанских и Црквених догађаја, написао да је у Салони постојао засебни хришћански храм, у коме се свети апостол Тит молио Богу са новообраћенима, и да је у том храму свети Тит постављао презвитере за цјелу римску Далмацију. Управо у проповједи светог апостола Тита, и у тим првим презвитерима Христове Цркве рукоположених у Салони, чија су имена само Богу знана, и који су засигурно из центра Далмације Салоне слати и у јужне градове римске Далмације тј. Главног Илирикума, градове као што су Скадар, Бар, Улцињ, Будва или Котор, можемо препознати прве свештене проповједнике и свједоке хришћанске вјере и у том дијелу ове римске провинције, дијелу којем данас потпада територија државе Црне Горе.

Благодарећи дакле дјелатности светог апостола Павла, а затим светог апостола Тита и његових презвитера, Христова Црква у јужном дјелу Главног Илирика тј. данашње Црне Горе, ушла је, макар посредно, у број апостолских Цркава па се и она, у дубљем смислу те ријечи, може назвати апостолском Црквом.

Мозаик Светог Апостола Павла

Мозаик Светог Апостола Павла

Послије светога апостола Тита, на његово је мјесто од стране светог апостола Павла постављен за епископа у Далмацији свети Ермије, који је у Салони и читавој римској регији Далмацији, која је у то вријеме обухватала и територију данашње Црне Горе, проповједао хришћанство све до 68. године Христове ере. Управо у вријеме светога Ермија, римску Далмацију, а засигурно њен централни дио, посјетио је и свети Апостол Павле. За светог апостола Павла се на основу једног старог словенског епиграфа поуздано зна да је боравио у римскоме граду Бурнуму, близу данашњег Кистања код Книна, и зауставио се код ријеке Титиус, тј. данашње ријеке Крке, гдје је проповједао ријеч Божију. Да ли је свети апостол Павле тада прошао и кроз јужни дио римске Далмације, тј. кроз територију касније провинције Превалитане, или данашње приморске Црне Горе, не може се са сигурношћу ништа поуздано рећи, али заиста не би било никакво изненађење да је и свети апостол Павле проповједао управо и у нашим крајевима.

У вријеме епископовања светог Ермија у римској Далмацији, по свједочењу Епифанија које је изнео у својој књизи Историја јереси, у римској Далмацији је проповједао још један апостол али и јеванђелиста Лука, ученик светога Павла. Колико су се времена свети апостол Павле и свети апостол и јеванђелист Лука задржали у римској Далмацији, и да ли су том приликом проповједали и у њеном јужном делу, тј. на територији данашње Црне Горе, није нигде забиљежено. Дакле, никаквих поузданих података о оснивању неке ранохришћанске епископије у прва три вјека хришћанства на територији данашње Црне Горе заиста нема, што не мора да значи да хришћанство и хришћанска Црква нијесу и ту били на неки начин присутни.

У склопу Диоклецијанових реформи 297. године је из састава провинције Далмација, издвојен њен јужни део, и тако основана засебна провинција Превалитана. Главни град провинције Превалитане постао је Скадар. Ипак, прва чврста и документовано потврђена хришћанска организација на тлу римске провинције Превалитане формира се изгледа тек после Миланског едикта 313. године а за вријеме сплитског епископа Прима, насљедника и синовца епископа Дујма, који је мученички пострадао 304. године за вријеме Диоклецијанових гоњења Цркве Божије. Тада је под Сплитском Архиепископијом остало само подручје до града Будве а не и јужно од ње,  па су градови као што су Скадар, Диоклија, Бар, Улцињ, Сард и други, остали ван домена сплитског архиепископа. Стога што је Скадар био главни град провинције Превалитане, највјероватније је да је архиепископски центар организован прво у њему, и то крајем четвртог вијека. Као први епископи Скадра помињу се у једном писму папе Сириција око 392. године, епископ Бас и њему придодат епископ Сенеције. Међутим, крајем четвртог вијека провинција Превалитана бива прикључена префектури Источни Илирик у којој се формира самостална Црквена област са сједиштем у Солуну, гдје је столовао Солунски Егзарх. Моћ Солунског Егзарха временом је брзо расла, а на уштрб архиепископа и епископа у Источном Илирику, и досегла је тај ниво да је Солунски Егзарх имао моћ као и архиепископи осталих дијецеза као што су Западни Илирик, Оријент, Азија или Понт.

У петом вијеку, кроз оштру борбу за Црквено јурисдикцијски утицај над Источним Илириком, дошло је и до првих већих сукоба између Цариградских  Патријараха и Римских папа. Прво су у сукоб дошли Цариградски патријарх Атик (405-425) и Римски папа Бонифације Први (418-422), а касније су такве сукобе наставили Цариградски Патријарх Прокл (434-447) против Римских папа Целестина Првог (422-432) и Сикста Трећег (432-440). Остало је забиљежено у Црквеној историји да је Скадарско-превалитански архиеписког Сенеције Други био присталица Цариграда а противник Солунског Егзарха, као продужене руке Римског папе. Управо овом архиепископу Сенецију, заједно са још деветорицом епископа и клирика, обратио се специјалном посланицом Римски папа Целестин Први (422-432), опомињући их да буду послушни према Солунском Егзарху.

Половином петог вијека, 451. године, у Халкидону је одржан Четврти Васељенски Сабор, на којем се по први пут јавља и један епископ града Диоклије, илити много касније од појединих хрватских историчара погрешно названог Дукља. Овај епископ древног Превалитанског града Диоклије зваше се Евандрус, што по неким историчарима свједочи да је управо Диоклија постала центар хришћанског живота Превалитане, а не град Скадар. Други пак тврде супротно тј. да је Скадар био и остао центар Хришћанског живота Превалитане.

Диоклија је иначе древни град чији коријени по неким историчарима сежу у други вијек нове ере, јер га помиње историчар и путописац Птоломеј. Други историчари, на пример византијски цар Константин Порфирородни, оснивање града Диоклије везују са одлуком римског цара Диоклецијана тј. за крај трећег и почетак четвртог вијека. А трећи га сматрају древноилирским градом из предхришћанског период јер је једно од Илирских племена носило име Доклеати. Неки пак тврде да се по злу чувени римски цар Диоклецијан родио управо у Диоклији. О томе још у четвртом вијеку пише римски историчар и политичар Аурелије Виктор (на лат. – Sextus Aurelius Victor). У самој Црној Гори од давнина постоји народно предање о проклетоме цару Дукљанину који је био из ових крајева и гонио хришћане.

У сваком случају, већ почетком четвртог вијека, Диоклија се развила у важан духовни  и економски центар а први пут је пострадала почетком петог вијека у пустошним налетима германског племена Визигота (Западних Гота). Други пут разарају је Остроготи (Источни Готи) крајем петога вијека. На основу података са Четвртог Васељенског сабора 451. године и не помињања Скадарског архиепископа као његовог учесника, изгледа да је у доба овог Васељенског Сабора столица архиепископије у Скадру била упражњена јер међу потписницима Саборских одлука нема Скадарског архиепископа. Интересантно је пак да се међу потписницима одлука предходног, тј. Трећег Васељенског сабора у Ефесу 431. године,  јавља архиепископ Сенеције, док нема потписа Диоклијског епископа. Могуће да је ово била само посљедица визиготског разарања са почетка петог вијека, па град није ни успело да се обнови до 431. тј. до времена Трећег Васељенског Сабора у Ефесу. По неким историчарима Диоклија је од стране Рима добила чак и статус Митрополије 387. године, када се помиње извесни митрополит Басус.

Доста несређено стање у црквенојурисдикцијском смислу, у дијецези Превалитана остало је у читавом овом периоду, гдје су се за Црквену доминацију рвали са једне стране Цариградски патријарси и епископат Источног Илирика а против Римских папа и Солунских егзарха, са друге.

Све до покушаја административног раздвајања источне и западне Цркве, Енотиконом византијског цара Зенона 481. године, стање у Црквеној јурисдикцији Источног Илирика било је доста конфузно и прије би се могло казати несређено неголи јасно и сријеђено. Могуће је да су услијед овакве несријеђености и отвореног сукоба Цариграда и Рима око Црквене јурисдикције над Источним Илириком, Превалитански епископи неке периоде били препуштени и самима себи, и чак потпуно самостални у одлучивању у Црквеним питањима свога подручја.

Требамо напоменути и да су у неким другим градовима данашње Црне Горе никли епископски центри Христове Цркве. Тако је у граду Котору већ у петом вијеку постојала посебна епископија, која је била под патронатом Салонске Архибискупије. Први спомен Которског бискупа је из 451. године  када се помиње которски епископ Павле. Сасвим је логично да је Котор још у то вријеме имао и катедрални епископски храм а сигурно и још мноштво других мањих храмова у околини.

Такође дужни смо поменути и да је у Рисну постојала епископија још од шестог вијека, а као први запамћени Рисански епископ помиње се 591. и 595. Севастијан, и то у писмима светог Римског папе Григорија Великог – Двојеслова. И ова је епископија у првим временима била под јурисдикцијом Салонског Митрополита и духовним патронатом Римских папа.

Многобројна готска пустошења по целом Илирику па самим тим и у Превалитани у петом вијеку донела су не мала разарања или пак штете у Црквеном животу и организацији ове римске провинције. Због страшних разарања или пак неког другог разлога, старо Црквено сједиште је из Диоклије на кратко могуће чак пресељено на Златицу, тј. данашње Дољане гдје су откривене једна до друге двије цркве – тробродна базилика и триконхозна црква. Сам назив локалитета Бискупова долина у Дољанима, могући је топонимски печат овог пресељења Диоклијске епископије на мјесто покрај данашње Подгорице звано Златица.

По последицама на даљу историју, највећи удар на Црквену организацију у провинцији Превалитани нанијели су уједињени Словенско- Аварски налијети крајем шестога и почетком седмога вијека. Последњи епископ Љеша побјегао је пред Словенима 599. године. Исто се десило и у Боки Которској, када се 595. године последњи пут помиње епископ у Рисну – Севастијан. Епископи у Диоклији и Скадру помињу се 602. године а касније долази до не малог прекида који траје преко два вијека што свједочи о степену разарања овог словенско-аварског пустошења. Рушевине ових градова, од којих се неки никад нијесу ни обновили, трагови су силине и дужине налета Словенско-Аварских племена. Црквени живот, у каквој таквој јачој Црквеној организацији, на овом простору, консолидовао се тек два вијека касније.

Тектонски дубоке промјене у Црквеним превирањима на подручју Превалитане донело је оснивање од стране светог Византијског цара Јустинијана Великог, његовом 19. Новелом, архиепископије Јустинијане Приме, 535. године. Ова нова Архиепископија обухватила је највећи дио провинција које су раније принадлежале Солунском Егзархату. Читавих 7 од укупно 12 римских провинција, које су до тада припадале Папском Црквеном Егзарху у Солуну, припале су Архиепископу Јустинијане Приме. Овом Јустинијановом одлуком и провинција Превалитана прелази из јурисдикције Солунског Егзарха под Црквену надлијежност новоформиране Архиепископије Јустинијане Приме. Међутим, како је традиционално читава територија древне Превалитане од раније била углавном под духовним плаштом Римских папа, ни тада, одређена али доста ријеђа трвења, по питању Црквене надлежности над Превалитаном, нијесу потпуно престала да искрсавају између Римских папа и Превалитанских епископа. То се види из коресподенције Римског Папе Гргура Првог, који се 602. године очевидно директно умијешао у Црквени спор епископа Диоклије, настао протеривањем канонског епископа Немезијана од стране његовог предходника и канонски збаченог епископа Павла, и то уз помоћ световних власти.

Византијски иконоборачки цар Лав Трећи Исавријанац (714-740), у првој половини осмог вијека, једним је својим поприлично грубим и насилничким актом одузео Превалитану и многе друде територије Источног Илирика, од јурисдикције Римских папа. Тако је и Скадар као центар провинције Превалитане коначно потпао под власт Цариградског патријархата, што је неколико деценија касније већ имало веома позитивне и здраве духовне последице. Треба нагласити да су у то вријеме римске папе биле не само православне вјере већ су често биле скоро једини на бранику Православља које бјеше под силним ударима иконоборачких царева и иконоборачких патријараха из Цариграда. Нажалост, послије само неколико вијекова ситуација се потпуно измјенила –  Римски епископи су потпали под власт сујета и властољубља овога свијета, што је на крају довело и до одступања Рима од истина Православне Цркве. Управо у вријеме поменутог безбожног византијског цара Лава Трећег Исавријанца, под Митрополијом у Драчу било је 15 епископа а између њих и епископи у Бару, Диоклији, Љешу, Скадру, Дривасту, Пилоту и Улцињу. Тако је читава ова регија коначно припала духовном утицају Истока и касније, много здравијим источним духовним токовима који су на темељу апостолске вјере сачувани у потпуности у Цариграду и цјелини Источне тј. Православне Цркве.

У овом кратком осврту на живот Христове Цркве на нашим географским просторима, просторима древног Илирика, Јужне Далмације, Превалитане или Диоклитије, тј данашње Црне Горе, овлаш смо поменули и неке хришћанске храмове изникле у доба ницања и ширења хришћанства као и првих већих страдања светиња Божијих и читавих епископских и цивилних центара ондашње ромејске империје.

У вријеме прва три вијека хришћанске Цркве у нашим географским просторима неког сталнијег и постојанијег опстајања хришћанских богомоља није ни било могуће. Разлог томе било је скоро непрестано гоњење Цркве Христове од стране разних римских императора, почевши од злогласног пиромана Нерона па све до посљедњих крвожедних мучитеља хришћана – Диоклецијана, Галерија и Ликинија. Ипак, археолошка ископавања и истраживања као и разни Црквено историјски извори дају нам нешто података о најстаријим хришћанским светињама Превалитане, Диоклитијие, Зете или данашње Црне Горе. И сам назив древне Подгорице Диоклија што знаћи „мјесто славе Божије“ као да је предозначавало рађање мноштва хришћанских храмова овог поднебља.  Један од историјских извора који нам говори о томе како је град Диоклија добила име, сигурно је знаменито дјело византијског цара Константина Порфирородног –  О управљању Царством (лат. De administrando imperio),  настало половином 10. вијека гдје аутор каже: „Шта више, и град Диоклију, коју сада држе Диоклићани, исти цар Диоклецијан подиже, због чега су становници те земље названи Диоклићанима (грч. Διοκλητιανοί).

Три вијека касније, Порфирогенита потврђује и Тома Архиђакон Сплитски (lat. ThomasArchidiaconus) далматински хроничар и римокатолички свештеник, родом из романске патрицијске породице. У свом дјелу Историја салонитанске цркве (лат. Historia Salonitana) из 1266. године, он за цара Диоклецијана наводи: „У земљи Гета, која се сада зове Србија или Рашка, дао је поред неке воде саградити град који је по својему имену назвао Диоклеја.

Још од друге половине четвртог вијека помиње се хришћански епископ у граду Диоклији те се самим тим подразумева да је ту био и Саборни храм Божији. Вјероватно је био посвећен Пресветој Богородици. Послије визиготског разарања Диоклије почетком петог вијека, овај град је наново обновљен али је поново страдао, но овога пута од Острогота крајем истог стољећа. Град Диоклију разорио је и катастрофални земљотрес 518. године али се на обнову није претерано дуго чекало. Већ за вријеме великог обновитеља и градитеља, светог византијског цара Јустинијана Великог, године 536. Диоклија је наново обновљена. На крају, тотално су га разорила словенско-аварска пустошења. Остаци обновљене Богородичине цркве из шестог-седмог вијека и данас су видни у граду Диоклији, као и још једног храма у истом граду. Чак су по једном народном предању, неколико вијекова касније, управо ту и вјенчани први српски свети кнез Јован Владимир и његова супруга Косара, кћерка бугарскога цара Самуила.

Посљедња велика разарања Диоклије задали су дакле удружени словенско-аварски напади почетком седмог вијека а посебно велики словенски удараци Диоклији задати су у периоду од 609. до 620. године нове ере. Иако се град Диоклија помиње и касније, очигледно је да он потом више никада, ни приближно, није достигао ту важност и вељељепност као до словенско-аварских удара у седмом вијеку.

Докази древног хришћанског постојања у нашим крајевима видљиви су и на Михољској Превлаци покрај данашњег града Тивта. Приликом археолошких ископавања које су водили археолози Ђорђе Јанковић и Младен Загарчанин, нађен је један зид храма Божијег, који је датиран у четврти вијек, управо у оно вријеме после Миланског едикта 313. године и брзог ширења хришћанства по читавој Римској Империји.

Свима је позната и ранохришћанска тробродна базилика у Будви, која се налази између Цитаделе и цркве светог Ивана, а која потиче са краја петог или почетка шестог вијека.

Остаци Манастира Златица

Остаци Манастира Златица

Посебно је важно археолошко налазиште Манастира Златице у Дољанима које је датирано у пето- шесто столетије, које је можда једно вријеме било и привремено епископско сједиште Диоклијског епископа.

Наравно морамо поменути и Барски триконхосни храм из доба светога цара Јустинијана Великог из шестога вијека (525-565).

Посебно мјесто заузима и храм на Великом Пјеску код Бара, јер су најновија археолошка истраживања показала да се на темељима разорене ранохришћанске базилике из 4. вијека касније зидао нови палеовизантијски храм из 5. и 6. вијека. Ове археолошке радове водио је археолог г. Младен Загарчанин из Бара, са тимом својих сарадника.

Не можемо заобићи ни Манастир светих Сергија и Вакха, у древном Скадру на Бојани, чији коријени по предању досјежу до шестог вијека и доба цара Јустинијана Великог, за чије је вријеме култ ових светих сиријских мученика из 4. стољећа посебно цвјетао у Византији. Послије неколико рушења овај Манастир је неколико пута и обнављан а као Бенедиктански манастир се помиње у 11. вијеку. Око 1290. године њега је обновила света српска краљица Јелена Анжујска Немањић.

Такаође из 6. вијека и из доба светог цара Јустинијана су и древнохришћански гробови који су недавно пронађени у околини храма светог Николе у Манастиру Врањини на Скадарском језеру. Археолошка испитивања је 2010. године водио археолог Ђођрђе Ћапин са супругом Радмилом и тимом младих археолога из Бара.

Ово су дакле само неки мали фрагменти наше древне Црквене историје који тек будућим напорним археолошким и историјским испитивањима требају бити значајно проширени и уклопљени у један шири и разноврснији мозаик духовности древне Диоклије, Превалитане, Зете, Приморске Србије светих Немањића и данашње Црне Горе.

Игуман Петар (Драгојловић)

 

Коришћена литература:

  1. Епископ Никодим (Милаш), Православна Далмација, Београд-Шибеник, 2004.
  2. Група аутора, Византијски извори за историју народа Југославије, Београд, 1966.
  3. Мр. Александар Стаматовић, Кратка историја Митрополије Црногорско-приморске (1219-1999), Цетиње, 1999.
  4. Јован. Б. Маркуш, Саборни Храм Христовог Васкрсења у Подгорици, Подгорица-Цетиње, 2013.
  5. Toma Arhiđakon,Historia Salonitana, Književni krug, Split, 2003.
  6. Александр Дворкин, Очерки по истории Вселенской Православной Церкви, Нижний Новгород, 2006.
  7. Богосављевић, Никодим. Манастир Златица, Дољани код Подгорице, Библиотека „Епископ диоклијски Евандрос“, књига 1, Манастир Златица, Подгорица, 2001.
  8. Младен Загарчанин, Ранохришћанска црква на Великом Пијеску, Бар, 2012.
  9. Константин Багрянородный, Об управлении империей, Наука, Москва, 1991.
  10. В.В. Болотов, Лекции по истории древней Церкви, Киев, 2005.
Advertisements