v.-dzomic_0-591x375-e14391359138361 Миодраг Вуковић сматра да је Митрополија црногорско-приморска ”страна Црква” у Црној Гори. Није ми познато да у регулативи Црне Горе постоји такав појам и шта би он значио у секуларној држави. Једини ”аргумент” за тезу о Митрополији као ”страној Цркви” у Црној Гори Вуковић види у ”великом броју свештених лица, који су страни држављани”. Даље, он наводи да се ”говори о броју од преко 800, а који раде у СПЦ или у њеним храмовима, објектима или за њу у дисперзивним њеним дјелатностима”. Прво, злонамјерна је и нетачна цифра од 800 свештених лица страних држављана у Црној Гори. Ради се о 50-ак свештених лица и тај податак је више пута јавно саопштен. Од њих је највећи број из Србије с којом је Црна Гора до 2006. била у заједничкој држави. Они, као и потписник ових редова, живе у Црној Гори више од 20 година. Процентуално посматрано, 90 одсто православног свештенства на простору Црне Горе има црногорско држављанство (на примјер, у Подгорици има 18 свештеника, а само двојица нису држављани Црне Горе). По ком основу је 90 одсто свештеника држављана Црне Горе које Вуковић третира као ”стране свештенике” у сопственој земљи? Како они који, у по дана или у по ноћи, могу да изброје пасове и наброје имена својих предака ништа мање, ако не и више од Миодрага Вуковића, могу да буду странци у сопственој земљи? Шта ћемо са православним вјерницима држављанима Црне Горе који, по слободној вољи, припадају канонској Цркви? Да ли су и они странци за Вуковића? Да ли ту квалификацију добијају само зато што су свештеници и вјерници Цркве коју Вуковић сматра ”страном црквом”? Вуковић може да историјску Митрополију Црне Горе сматра ”страном Црквом”, али страном само њему и сличнима, а не и Црној Гори и апсолутној већини њених грађана православне вјере.

Вуковић тврди да је ”СПЦ у свом данашњем устројству основана након указа Александра Карађорђевића, краља прве Југославије, из 17. јуна 1920..”. Александар Карађорђевић тада није био краљ, како погрешно тврди Вуковић, него регент. СПЦ није, како погрешно тврди Вуковић, у свом данашњем устројству основана 1920. године него 1219. године. Одлука о приступању другом обновљењу Пећке патријаршије није одлука регента Александра него свих епархија и митрополија које су, у различитим правним системима, силом историјских (не)прилика дјеловале послије другог укидања Пећке патријаршије 1766. Ријеч је о аутономном, унутрашњем црквеном чину, а не о декрету као правно-политичком акту регента Александра. Тај црквени, канонски чин је признат од Цариградске Патријаршије и свих помјесних православних цркава од тада до данас.

Вуковић би морао да зна да је у Краљевини Југославији примијењен систем признатих цркава и вјерских заједница и да је регентов акт настао послије, а не прије црквене одлуке. Тим актом је и нова држава признала тај црквени чин. Ствар је једноставна: обновљење Пећке Патријаршије

није представљало укидање Православне цркве у Црној Гори, тада оличене у Митрополији Црногорској и Епархији Захумско-Рашкој, јер су оне наставиле да врше своју мисију са истим епископатом, свештенством и вјерним народом. Како су укинуте ако постоје до дана данашњег и како онда могу бити ”стране” у Црној Гори? Зашто Вуковић не оптужи регента Александра да је укинуо и ”муфтију црногорског” из Устава Књажевине Црне Горе од 1905., јер је у тој истој Краљевини Исламска заједница, на основу одредаба шеријатског права, уредила своје устројство?

Иако није стручњак за црквено право и црквену историју Вуковић се, неуспјешно, опробао и као тумач црквених томоса. Као правник би морао да зна да је за тумачење црквених аката, а у њих спадају и томоси, једино мјеродавна Црква. Политичари имају право да о томе имају свој став, али су ти ставови за Цркву ирелевантни свуда, па и у Црној Гори.

Интересантно је да Вуковић 1920. наводи као годину ”оснивања СПЦ у свом данашњем устројству”. Али, намјерно неће да наведе да је тзв. ЦПЦ основана 2000. у цетињској филијали полиције и како та организација, сачињена од неколико рашчињених свештеника које нико у православном свијету не признаје, може имати везе са Црногорском Митрополијом и Православном црквом у Краљевини Црној Гори?

Кад је нанизао ”незаконито дјеловање Митрополије у Црној Гори, анексију Црне Горе од Србије, укидање аутокефалне ЦПЦ, страну цркву и странце свештенике”, Вуковић је стигао и до питања црквене имовине. Ни ту није понудио доказе, јер, вјероватно, сматра да је једино важно његово и мишљење неколицине њему сличних историчара и политичара. Он погрешно сматра да је све до ”деведесетих” црквена имовина, и то она која је остала у својини Цркве послије револуционарног одузимања једног дијела те имовине у корист државе, била државна имовина. Зашто би комунистичка власт узимала само један дио те имовине ако је све то била државна имовина? Да се Вуковић бавио проучавањем доказа, онда не би могао да оптужује Митрополију за наводни незаконити упис својинских права над православним храмовима и црквеном имовином. Вуковићу не смета што су, у истом периоду и у истој законској процедури, Барска надбискупија, Которска бискупија и друге њихове установе уписане као власници њихових храмова, а Исламска заједница џамија. Вуковић би морао да зна да је упис вршен у вријеме када је држава вршила премјер непокретности за сва физичка и правна лица, па и за Цркву и вјерске заједнице, у складу са прописима. За сваку непокретност је доносено посебно рјешење (постоји преко 500 рјешења у архиви Митрополије). Нека од тих решења су оспоравана на судовима и органима управе, али неуспјешно. Вуковић би, изгледа, у јеку приче о европским интеграцијама и владавини права хтио да примијени револуционарне методе одузимања црквене имовине.

Вуковић тврди да се ”Српска Црква буни на евидентну намјеру да јој се уреди статус у држави Црној Гори, али истовремено наставља са својим досадашњим понашањем”. Барем је у штампи Вуковић могао да прочита да Митрополија већ дуже од 10 година и званично и јавно тражи да се приступи припреми и доношењу новог закона о правном положају Цркве и вјерских заједница. Како онда Вуковић може да тврди да се ”Српска Црква буни на евидентну намјеру да јој се уреди статус”? Уосталом, кад год су надлежни државни органи позвали Цркву на разговоре о закону њени представници су се одазвали, у тим разговорима учествовали и указивали да нови закон мора да буде утемељен на међународно-правним актима о људским правима.

И, на крају, али не као последње по значају, Вуковић критикује Цркву због наводног непоштовања Закона о странцима. Он сматра да је МУП правилно примјењивао одредбе тог закона и да је једина кривица на Цркви. Вуковић каже једно, али надлежни Управни суд каже другачије и то у скоро 50 пресуда. Тим пресудама су због незаконитости поништавана решења МУП-а којим су, по копи-пејст систему, одбијани захтјеви за одобрење боравка православним свештеницима и монасима. Ја у том дијелу, а надам се и читаоци, ипак, више вјерујем Управном суду него Миодрагу Вуковићу. Боље би било да убудуће нешто прочита из тематике којом се бави, јер га године и звање доктора правних наука на то обавезују.

Advertisements