Богословија ВЛАДА ЦРНЕ ГОРЕ
Министарство за људска и мањинска права – Подгорица

Примједбе на нацрт закона о слободи вјероисповјести

У складу са позивом на јавну расправу, упућеном свим грађанима Црне Горе, а поводом објављеног Нацрта закона о слободи вјероисповјести, слободни смо, да Вам се, испред настарије средње школе у Црној Гори, Цетињске богословије, обратимо са неколико коментара и примједби.

У четвртом дијелу овог Нацрта, третира се питање вјерске поуке и вјерских школа од 42. до 47. члана.

Већ у 42. члану исказана је необична, па можемо слободно рећи и непримјерена, рестриктивна терминологија, и намјера предлагача Нацрта, да вјерску поуку (вјеронауку ), драстично ограничи, мимо жеље цркава и вјерских заједница и мимо праксе у бројним земљама Европе и непосредног црногорског окружења. Наиме, домнантна пракса у европским земљама је да постоји могућност извођења вјерске наставе управо у школама, и управо у времену трајања школске наставе, – што се овим Нацртом изричито забрањује.

Члан 43. је, исто тако, необичан, и није до краја јасан. Шта све спада под „физички и психички интегритет“ дјетета, који родитељи морају чувати током вршења вјерске поуке? Да ли се оваквим формулацијама може злонамјерно тумачити и додатно ограничити право дјетета на вјерску поуку, кроз довођење у питање нпр. дјететовог учешћа у вјерском обреду? Ко је мјеродаван, и којим поступком, да утврди да ли је поменути „интегритет“ дјетета, у овом случају, доведен у питање?

У члану 44. налази се одредба која је сувишна и која се, ваљда подразумјева у сваком позитивно-правном акту, а то је она да програми и садржаји уџбеника у вјерским школама „ не смију бити у супротности са Уставом и законом “. Чему стављање ове одредбе, осим ако она није у функцији додатног појачања рестриктивног тона текста који хоће да буде „Закон о слободи“?

У том смислу је дискутабилан и став 1 из члана 45., о надзору који врши „орган државне управе“. Поставља се питање компетенције тог државног органа, и поново отвара питање велике могућности злоупотребе коју даје оваква одредба.

Потпуно је непримјерен и садржај члана 47., који говори о могућности да људи који нијесу црногорски држављани, држе наставу у вјерској школи. Зашто би овдје постојала било каква ограничења, већа и изразитија од оних која се односе на световне школе?

Из свега изнијетог се види, да ове одредбе које се односе на вјерску наставу, у цјелини и појединачно, нијесу примјерене за једна законски текст који би требао да унапреди однос државе и Цркве, и да донесе слободу у овој области, – а не сијасет неразговјетних ограничења.

С поштовањем,
ректор Богословије Светог Петра Цетињског на Цетињу
свештеник Гојко Перовић

Advertisements