Мираш миротворац Много гужве дигло се ових дана након неуспјешно организоване прве јавне расправе о предложеном Нацрту закона о слободи вјероисповијести. Расправу је требало одржати у Бијелом Пољу, али након што је у салу, премалу и препуну, ушао некадашњи, одавно рашчињени свештеник Мираш Дедеић, присутни народ се побунио. Расправа није ни почела.

Црна Гора је мала, има и мало становника, па се овдје људи добро знају између себе. Тако, ни у овом случају нема изненађења: они од којих је то за очекивати за то што се догодило у Бијелом Пољу оптужили су Цркву. Мртви ладни, у медијима, од којих је за очекивати да их подрже (ни ту нема изненађења), кажу да су вјерници СПЦ „изазвали инцидент“.

У духу изјава без икаквог покрића, као када (исти ови људи) кажу да је обнова цркве на врху Румије учинила да у Румијској литији више не учествују римокатолици и муслимани, сада кажу да су Мираша вербално напали вјерници СПЦ. Како их само препознаше? И, како то установише ко је вјерник, па још и које вјере. Да им на рукавима нијесу видјели жуте траке?

Наравно, лупетају. Али то ни најмање не смета дијелу црногорских медија да им галантно, а некритички, уступе простор. А то су исти они медији који су исто тако галантно и исто тако некритички уступали простор (а и сада му га уступају кад год штогод прозбори) Мирашевом ађутанту Стеву Вучинићу (или је у организацији у којој су на служби тај однос обрнут?) када је булазнио о милионима евра који се из манастира Острога преливају у Здравствени фонд Републике Српске, о митраљезима у манастирима и слично болесно.

Исти ти медији, крцати ових дана оптужби Цркве, заташкавали су предреферендумско насиље уочи „часног и поштеног“ вртања независности Црној Гори, односно њеног отцјепљења од Србије. И представници управо тих медија су ту бруку новинарске професије (сличну овој сада, и многим у међувремену) заташкали у тадашњем Савјету са саморегулацију рада медија у Црној Гори.

Дакле, ништа ново.

Цитираћемо неколико више пута у јавности самопосвједочених непријатеља Цркве:

„Оно што се десило у Бијелом Пољу, а представља својеврсну четничку екстазу ултрадесних клеронационалистичких снага које се противе не само остварењу религијских права и слобода, него и интеграцији Црне Горе у НАТО и ЕУ, а што је све у организацији СПЦ и њених милитантних експонената… СПЦ, која је узурпаторска и окупаторска установа…“ (Новак Аџић за Радио „Антена М“)

„СПЦ (је) прије свега политичка организација… њена црквена припадност и вјерска служба служе искључиво за политичке преваре и бављење оном политиком која поништава Црну Гору и црногорски народ.“ (Ранко Ђоновић за Портал „Аналитика“)

„Политичко тијело Српске православне цркве неупоредиво је организованије од ДПС-а. Уосталом, због свог, никако вјерског него политичког задатка, СПЦ у Црној Гори и постоји. Ко мисли да је њен задатак јеванђеоски превелика је наивчина, да не кажемо и будала.“ (Рајко Церовић у „Побједи“)

„Вјерници СПЦ су ме вријеђали… Они који су ме вријеђали нијесу људи већ руља која се скупила са свих страна Црне Горе.“ (Мираш Дедеић за Портал „Аналитика“)
Овај посљедњи, некада клирик Грчке православне цркве, којег је због многих прекршаја у свештеничкој служби у Риму рашчинио Васељенски патријарх и када се ставио на располагање црногорској тајној полицијској служби у њеној борби против Цркве предао га проклетству, и у Бијелом Пољу је био на задатку.

Њега, иначе, као на поводцу, водају на разне задатке, што на терену што у медијима, увијек када сервис за очување власти Демократске партије социјалиста, Агенција за националну безбједност (бивша Удба), процијени да је то потребно. Када га воде у медија, морају и да му напишу што ће да каже. А он, намученик, то једва прочита…

Пуштали су га и на Цетињски манастир, када се, млатећи крстом као тољагом, истакао чувеним „говором“, праћеним псовкама „четничке мајке“:
„Они служе тамо, њима дозвољавате то. Ућерајте ту стоку у манастир, иначе ћу рећи да идемо овдје и да ће крв да падне.“

Ево како је то било:

Ови што се сада згражавају над оним што се збило у Бијелом Пољу, не само које смо цитирали (а таквих је још), него и званичници Министарства за људска и мањинска права, Обдусман, медији који служе као оружје за борбу против Цркве…, овај напад на Цетињски манастир су оћутали. Као да су голубови летјели око Манастира, а не на њега јуришали Мирашеви сатрудници на удбашкој њиви, сабрани из Подгорице, Никшића, Котора… (само не са Цетиња, јер Цетињани више не непадају на Манастир, откад су им они који су то радили помрли).

Тим људима никакав прекршај није ни насиље Мирашевих сатрудника, на примјер, на Ивановим Коритима, и то сваке године. Ево како то изгледа – Мирашевци јуришају на цркву док дјеца која су дошла на Литургију плачу:

Њима је све уреду и када Мирашевци обијају цркве по Катунској нахији. Сасвим им је било у складу са достигнућима НАТО цивилизације коју прокламују и када је Мираш, у пратњи полицајаца у џиповима, који су блокирали село, уз шенлучење упао у Дупило у Црмници и када је човјек који је чувао кључ од цркве тај књуч сакрио у међи, у страху да му га ови насилници не отму.

А за осуду им је када црногорски народ неће да прихвати рог умјесто свијеће, када неће да прихвати превару звану „Црногорска православна црква“, превару као што је био и референдум на којем је, уз предреферендумско насиље, настала држава у чије име то раде.

Ето, тог Мираша су довели у Бијело Поље. То је био удбашки зицер. Није могло да омане. Народ је гадљив на Мираша и процес је неминовно одмах кренуо, тек се он појавио. То је као када човјек поједе нешто покварено.

То је иста удбашка фора као што је била она када су растурили протестни скуп у Подгорици, након што је црногорска Влада признала Косово за независну државу. Умјесто Мираша, тада су довели неке своје младиће, који су претходно у близини лагеровали гомилу каменица којима су гађали полицајце и тако прекинули скуп.

Тада су разбили отпор опозиције и народа. Сада су изазвали неред који им је био потребан као оправдање за неодржавање јавне расправе о Нацрту закона о слободи вјероисповијести. Да би тај скарадни нацрт претворили у закон, најмање им је потребна свјетлост јавности. Штакори беспрекорно функционишу у мраку.

Тај нацрт, који је оличење безакоња, хвале управо ови који су дигли галаму на Цркву због нереда у Бијелом Пољу и који су оћутали сва вишегодишња Мирашева непочинства. На сва уста га хвали и Мираш – да симфонија непријатељства према Цркви Христовој у Црној Гори буде потпуна.

А сама операција „Закон о слободи исповијести“ управо се изводи јер је Демократска партија социјалиста, која ужасно дуго влада овим народом, у великим проблемима: пуца јој коалиција, а опозиција из институција излази на улице.

Румијска црква, на коју су се увијек наваљивали када је власт у Црној Гори имала проблема, наравно уз помоћ истих ових који су сада устали у борбу против Цркве, овога пута може да одахне – замијенио је Нацрт закона о слободи вјероисповијести.

Јован Пламенац

Advertisements