Манастир Пећка патријаршија

Континуитет црногорских напора за васпостављање поновног    јединства Пећке Патријершије у периоду од 1766. до 1920 г.

  • Чим су 1766. године представници Цариградске Патријаршије преузели власт у српским манастирима и епархијским центрима, чим су укинули и себи присвојили Православну Пећку Патријаршију, издати су и нови турски берати свим епископима бивше Православне Цркве Српске. Како је писао руски историчар и путописац И.С. Јастребов, један такав берат добио је и ондашњи Цетињски Митрополит Сава (Петровић)
  • Свети Петар Цетињски је не само прижељкивао обнову насилно укинуте Пећке Патријаршије већ за вријеме свог живота никада није заборављао на ту нашу древну и највећу православну светињу
  • Званични часопис црногорске емигрантске Владе „Глас Црногораца“, који је практично увијек изражавао и став црногорског краља Николе, писао је сасвим отворено и јасно да се и Црна Гора залагала за уједињење Српске Цркве

Од тренутка насилног укидања Пећке Патријаршије 1766. године, жеља и тежња свих Црногорских Митрополита као и свих Црногораца, била је да се у повољним историјским околностима поново васпостави Црквено јединство свих Српских Помjесних Цркава у једну и јединствену Православну Пећку Патријаршију. То је прије свега била жеља и свети аманет највећег Црногорског Митрополита, светогa Петра Цетињскогa, као и његовог братанића, пjесника и мудраца, Митрополита Петра II Петровића Његоша.

Чим су 1766. године представници Цариградске Патријаршије преузели власт у српским манастирима и епархијским центрима, чим су укинули и себи присвојили Православну Пећку Патријаршију, издати су и нови турски берати свим епископима бивше Православне Цркве Српске. Како је писао руски историчар и путописац И.С. Јастребов, један такав берат добио је и ондашњи Цетињски Митрополит Сава (Петровић). У њему је између осталог Цариградски Патријарх са Синодом Цариградске Патријаршије обавијестио Митрополита Саву да је „бивша Пећка патријаршија по височајшем ферману укинута и присаједињена к Цариградској патријаршији, па отуда долази потреба, да се изнова издаду берати свима Митрополитима пређе подвласним, и сада укинутој Патријаршији“.(1)

Такође Јастребов је цитирао и дио овог берата у коме се тражило од Митрополита Саве да плати 800 акчи за издавање тог фермана. Овај руски историчар је испитујући разне архиве српских манастира уствари дошао до закључка да „колико је познато, Митрополит Црногорски Сава није ишао и није могао ићи, због односа Црне Горе к Турској, да плати 800 акчи, па да прими овај ферман. Очевидно је, да је Патријаршија сама платила дивану за њега и послала му ферман преко Митрополита Призренског, да му га овај пошаље у Црној Гори, али је то познато да Митрополиту Сави он није био потребан“.(2)

Овакав закључак Јастебова сасвим је правилан јер ни Митрополит Сава, као ни сви остали Црногорски Митрополити, нијесу признавали насилни и противканонски акт Цариградске Патријаршије о укидању Православне Пећке Патријаршије. Штавише, 1767. године, годину дана послије званичног укидања Пећке Патријаршије, Црногорски Митрополит Сава прихватио је у својој резиденцији на Цетињу протјераног Српског Патријарха Василија (Бркића), који је пребјегао од турских насиља на Цетиње.(3)

Патријарх Василије је у договору са митрополитом Савом, јануара 1768. године на Цетињу, хиротонисао и архимандрита Арсенија Пламенца, будућег Митрополита у Црној Гори. О томе говоре чак и неки венецијански извјештаји.(4)

Штавише, митрополит Сава покушао је и да уз помоћ руске државе и Руске Цркве, издејствује обнову Пећке Патријаршије, што опет свједочи о немирењу Цетињских Митрополита са безаконим поступцима Турака и сталном црногорском жељом за обновом јединствене Пећке Патријаршије. Владика Сава је 27. фебруара 1776. године у име свих архијереја славено-српских, наводећи 9 српских епархијских архијереја бивше Пећке Патријаршије, молио митрополита Московског Платона (Љевшина) да помогне, како би се поново успоставило турским насиљем нарушено јединство Српске Цркве. Митрополит Сава је дословно писао да је њему ово прошеније „в руцје предато от всјех архиереов славено-сербских, как најстаршему и никаквој власти неподлежашчему“, те да ће све то Русији српски народ својом крвљу платити, „што јест најдражајшче“.(5)

Мада ова молба Цетињског Митрополита Саве упућена у Москву, због историјских околности, није изазвала озбиљније реакције у Царској Русији, одлучна акција Митрополита Саве веома јасно говори о немирењу Црногорске Митрополије са укидањем Православне Пећке Патријаршије, и још тада, одмах по укидању Пећке Патријаршије, пројављеној жељи Црногорског Митрополита Саве да се јединство Српске Цркве одмах обнови. Ни о каквој жељи за некаквом аутокефалном Црногорском Црквом и одвајања од мисли о српском Црквеном јединству, тада није било ни ријечи ни помена.

Свети Петар Цетињски
Свети Петар Цетињски

И највећи Црногорски Митрополит, свети Петар Цетињски, док је још био архимандрит Цетињског Манастира, давне 1779. године, само тринаест година послије насилног укидања Пећке Патријаршије, у једном писму, које је са двојицом угледних црногорских народних првака упутио аустријском двору, између осталог је истакао и следеће значајне ријечи: „Желимо да Митрополит Црногорски зависи од Пећког Патријарха у Србији. Када садашњи Митрополит умре, пристајемо за сада да његов наследник буде рукоположен у Карловцима(6), али … само дотле докле Турци владају Србијом, те не можемо да га слободно пошаљемо у Пећ“(7). То је стога јер Црногорског Митрополита ради хиротоније, како они истичу, не могу слободно послати у Пећ, тај древни центар Православне Цркве Српске и пријестони манастир наших Патријараха.

Из овог чврсто израженог става светога Петра Цетињског Чудотворца, најеминентније личности у историји Црногорске Митрополије и става двојице угледних црногорских главара, јасно се види да су сви Црногорци на укидање Пећке Патријаршије гледали као нешто насилно, неприхватљиво, привремено, нежељено и неприродно.

Свети Петар Цетињски је не само прижељкивао обнову насилно укинуте Пећке Патријаршије већ за вријеме свог живота никада није заборављао на ту нашу древну и највећу православну светињу. Он је видјећи велике турске намете на Пећки Манастир, и поред велике сиротиње у самој Црној Гори и Брдима, у свом писму Црногорцима и Брђанима 1822. године између осталог рекао: „Ја знам ваше биће и состојаније и вашу убоштину и сиромаштину у коју се находите, али је оно српска Црква свега славено-серпскога народа и мати свијех српскијех цркавах, у коју су патријари наши стојали и коју су цари наши оградили. Тога ради, љубезна браћо, не одреците се по својој јакости, колико је кому могуће милостиње и помоћи у ону светују обитељ приложит, да је откупите и сохраните од разоренија, да и вас Бог сохрани од свакога зла и од сваке биједе и напасти.“(8)

Петар II Петровић Његош
Петар II Петровић Његош

Сличан став о будућем уједињењу Српске Цркве изнио је за свога живота и знаменити Црногорски Митрополит Петар II Петровић Његош. Он је 1848. године, у једном разговору са специјалним изаслаником Српске Владе, Матијом Баном, који му је предлагао рад на стварању будуће југословенске федерације између Срба, Хрвата и Бугара, овоме јасно одговорио: „Треба најприје да се Српство ослободи и уједини. Ја бих тада у моју Пећку Патријаршију, а кнез српски у Призрен. Мени духовна, а њему свјетовна власт над народом слободним и уједињеним.“(9)

Како се јасно види из наведеног цитата, овакав став Црногорског Митрополита Петра II потпуно је у духу аманета његовог стрица – светога Петра Цетињскога, јер се и Његош у њему отворено залаже за обнову Пећке Патријаршије. Он чак иде и корак испред свог светог стрица, па Матији Бану, кроз горе наведене ријечи, на недвосмислен начин себе предлаже за будућег Пећког Патријарха уједињене српске државе. Наведене Његошеве ријечи показују и његову опредијељеност за уједињење са Србијом, као центром свеколиког српског народа. Није зато ни најмање чудно што је у једном каснијем писму, упућеном такође Матији Бану, Митрополит Петар II, 1850. године, поред осталог написао и следеће: „Србија је матица Српства, без ње никад ништа“.(10)

Важно је истаћи и то да су сви Митрополити Црногорски, од времена Владике Василија (Петровића) Његоша (1850-1866 +), па све до Црногорског Митрополита Митрофана Бана (1885-1920+), имали или пак по историјском праву користили, титулу Егзарха Светог Трона Пећког.(11) На тај начин они су јавно и отворено показивали да је духовно кандило Православне Пећке Патријаршије и послије њеног насилног укидања 1766. године, сво вријеме непрекинуто горјело једино кроз Митрополију Црногорску, Приморску и Скендеријску, те да су сви Црногорски Митрополити од 1766. до 1920., са ватреном вјером и топлом надом прижељкивали дан поновног Црквеног уједињења и васпостављања Православне Пећке Патријаршије. То нам показује и да је једино Митрополија Црногорска очувала непрекинути континуитет Жичке Архиепископије и Православне Цркве Српске од времена њеног оснивања 1219., па све до данашњег дана, а пуна титула и садашњег Митрополита Цетињског – Г. Амфилохија (Радовића) је – Архиепископ Цетињски, Митрополит Црногорско-приморски, Зетско-брдски и Скендеријски и Егзарх Светога Трона Пећког.

Цетињски манастир
Цетињски манастир

Опште прихваћену мисао да је Митрополија Црногорска једина очувала континуитет Православне Пећке Патријаршије је 15. августа 1910. године, приликом крунисања краља Николе Петровића, на свој начин изрекао и предсједник Владе Краљевине Црне Горе др. Лазар Томановић, рекавши:„Поврх тога, Митрополија Цетињска једина је Светосавска Епископска столица, која је без прекидања до данас сачувана, и као таква законита пријестоница и насљедница Пећке Патријаршије“.(12)

Дуго очекивано ослобођење цијелог српског народа коначно је дошло 1918. године. Српски војници су за неколико недеља сломили отпор многобројнијих њемачких, бугарских и аустро-угарских непријатеља, и у великом јуришу од Солуна до Беча стигли за само пар мјесеци. Коначно су се оствариле и вјековне жеље свих Црногораца и Црногорских Митрополита. Слобода је синула пуним сјајем а самим тим могуће је било кренути ка испуњењу аманета светог Петра Цетињског и обнови Црквеног јединства кроз поновно васпостављање Пећке Патријаршије. И први и најодлучнији корак ка обнови Православне Пећке Патријаршије, опет не случајно, учинила је Митроплија Црногорска, кроз одлуку свог Светог Синода од 16. децембра 1918. године. Предмет ове сједнице Светога Синода био је потпуно очекиван и јасан: „да се независна Српско-православна Света Црква у Црној Гори уједини с аутокефалном Православном Црквом у Краљевини Србији“.(13)

Црногорска делегација у Београду после Велике Народне Скупштине српског народа у Црној Гори 1918. година на челу са Митрополитом Гаврилом Дожићем
Црногорска делегација у Београду после Велике Народне Скупштине српског народа у Црној Гори 1918. година на челу са Митрополитом Гаврилом Дожићем

Када је Св. Синод Црногорске Митрополије, у свом проширеном саставу, свестрано проучио задато питање, он је 16. децембра 1918. године једногласно донио следећу историјски важну и слободну одлуку: „Пошто је Велика Народна Скупштина Српског народа у Црној Гори одржана у Подгорици дана 13. новембра 1918 г. донијела одлуку, да се независна Црна Гора уједини са Краљевином Србијом то и Св. Синод налази цјелисходним и оправданим да се и Св. аутокефална Црква у Црној Гори уједини са независном Црквом у Краљевини Србији, а заједно са овом са цијелом Св. Српско-православном Црквом у новој држави Срба, Хрвата и Словенаца“.(14)

Колика је и каква свеопшта радост била код свих Црногораца због поновног васпостављања Православне Пећке Патријаршије, свједоче и ријечи Црногорског Митрополита Митрофана (Бана) изречене 26. маја 1919. године у Београду, када се од стране свих српских епископа у новој држави и Краљевини СХС, поново успоставило духовно јединство Православне Пећке Патријаршије. Те ријечи Митрополита Митрофана (Бана), на Конференцији свих српских Архијереја у Београду гласе: „Нама је у дио пала велика срећа, што смо доживјели ове епохалне дане, у које смо позвани да заједнички у братској слози изведемо наше Црквено јединство“.(15)

Сам пак Митрополит Митрофан, лично је као најстарији Архијереј по рукоположењу, предсједавао овој историјској Конференцији свих српских Епископа у Београду. Горе наведеним ријечима Митрополит Митрофан је недвосмислено показао колико је и он лично био срећан што се коначно остварује аманет светог Петра Цетињског и 150 година дуги и искрени црногорски и свесрпски снови о поновном Црквеном уједињењу и васпостављању Православне Пећке Патријаршије.

Краљ Никола I
Краљ Никола I

Посебно је значајан и став последњег владара Црне Горе из династије Петровића, краља Николе I, који је послије свога одласка на Запад, јануара 1916. године, помно пратио сва политичка и Црквена дешавања у Црној Гори и читавом српском народу. Његова емигрантска Влада у Француској, која се не ријетко супростављала многим потезима које су повлачили политичари из Београда и његов унук регент Александар Карађорђевић, није пак имала ништа против Црквеног уједињења и васпостављања Православне Пећке Патријаршије.

Званични часопис црногорске емигрантске Владе „Глас Црногораца“, који је практично увијек изражавао и став црногорског краља Николе, писао је сасвим отворено и јасно да се и Црна Гора залагала за уједињење Српске Цркве. Ево како је, између осталог, у октобру 1920. године „Глас Црногораца“ писао по питању Црквеног уједињења: „Самим ослобођењем Пећи, оживјела су и реална патријаршијска права Пећког Митрополита. Црна Гора је хтјела да именује једног Патријарха опет у Пећи, али како тада није био ослобођен један велики дио нашег народа који се налазио под аустријским ропством, тај је акт одложен. Чим се Црна Гора васпостави, Митрополит Пећки има бити проглашен са свима његовим историјским правима за Патријарха цјелокупне Српске Православне Цркве. Тога се права Црна Гора као вјечно слободна српска држава и као ослободитељка Пећи не смије никада одрећи. У противном она би се огријешила према свом народу, који никад није дозволио да се са његовог амвона чује проповјед заробљеног олтара Српства“.(16)

Овај кратки осврт на непрекидно постојање јасне тежње Црногорске Митрополије да се поновно успостави уједињена Пећка Патријаршија, и њено остварење у периду од 1918. до 1920. године, показује стварну жељу свеколике православне Црне Горе по овом питању. Сваком непристрасном истраживачу Црквене историје јасно је као дан каквим су очима најистакнутији владари Црне Горе гледали на ванредно стање у Српској Цркви, које је настало послије насилног укидања Пећке Патријаршије 1766. године. Сви они су отворено и недвосмислено тежили поновном Црквеном уједињењу свих помјесних Српских Цркава, и васпостављању насилно укинуте Православне Пећке Патријаршије. И оно се послије Првог Свјетског Рата на крају и остварило, Вољом Божијом и жељом цијелог црногорског свештенства и вјерног православног народа Црне Горе.

Литература:

  • (1) Јастребов. И. С. Подаци за историју Српске цркве. Београд. 1879. С. 20
  • (2) Јастребов. И. С. Подаци за историју Српске цркве. Београд. 1879. С. 21
  • (3) Симеон Милутиновић пише да митрополит Сава прихвати патријарха Василија «усрдно и свим га својим преођене и снабђе по могуђству». См. Милутиновић Сима. Историја Црне Горе. С. 95
  • (4) Овако је гласио део једног венецијанског извештаја од 28. јануара 1768. године: «Патријарх Пећки истјеран од беглер-бега румељског, а од Патријарха Цариградског обустављен, посветио је Арсенија, унука Савина за Бискупа Црногорског, онда када је у Црној Гори било више странака». Милаковић Димитрије. Историја Црне Горе. С.149
  • (5) Дурковић др. Љубомир Јакшић. Митрополија Црногорска никада није била аутокефална. Београд-Цетиње. 1991. С. 24-25
  • (6)Мисли се на Сремске Карловце који су тада били град на територији Аустрије, у коме је још од 1710. године постојала независна Православна Карловачка Митрополија. Зато су за евентуалну хиротонију неког будућег Црногорског Митрополита у Карловцима, црногорски представници морали тражити и дозволу бечког двора. Они су тиме показивали и своју јасну намеру да будуће кандидате за митрополитску катедру на Цетињу хиротонишу искључиво од српских архијереја у Карловцима, а не од грчких владика који су од 1766. године насилно узурпирали Пећки Трон српских патријараха.
  • (7) Види: Ђорђевић Владан. Црна Гора и аустрија у XVIIIвеку. Исписи из бечких државних архива. Београд. 1913. С. 20;  Дурковић др. Љубомир Јакшић. Митрополија Црногорска никада није била аутокефална. Београд-Цетиње. 1991. С. 27
  • (8) http://www.rastko.rs/bogoslovlje/sv_petar_cetinjski_c.html
  • (9) Записи. Број 20. Цетиње. 1938. С. 338; Дурковић др. Љубомир Јакшић. Митрополија Црногорска никада није била аутокефална. Београд-Цетиње. 1991. С. 41-42
  • (10) Петар IIПетровић Његош. Писма. Том III. Београд. 1955. С. 408; Дурковић др. Љубомир Јакшић. Митрополија Црногорска никада није била аутокефална. Београд-Цетиње. 1991. С. 42
  • (11) http://www.mitropolija.me/stari/dvavoda/razgovori/mit_int-golgota2.html
  • (12) http://www.rastko.rs/rastko-cg/povijest/istorijat/istorijat_6_c.html
  • (13) Архив Митрополије Црногорско-приморске. Фасцикла 1. Свети Синод. Документ број 1169. 16. децембар. Цетиње. 1918.
  • (14) Исто …
  • (15) Стаматовић мр. Александар. Кратка историја Митрополије Црногорско-приморске: (1219-1999): са шематизмом за 1999. шематизмом. Цетиње. 1999. С. 86
  • (16) Стаматовић мр. Александар. Кратка историја Митрополије Црногорско-приморске: (1219-1999): са шематизмом за 1999. шематизмом. Цетиње. 1999. С. 87
За Принцип пише: Игуман Манастира Врањина Петар (Драгојловић)
Извор: Принцип
Advertisements