gazivoda 11 Црква је непобедива

Прота Михаило Газивода је рођен у селу Бобија на падинама Скадарског језера 20. септембра 1914. године (по старом календару) у сељачкој породици, од оца Јована и мајке Анђе рођене Почек. Основну школу је похађао у селу Додоши а нижу гимназију са полуматуром завршио је са одличним успјехом у Подгорици. Шесторазредну Цетињску богословију завршио је са одличним успјехом 1938. године. По одслуженом војном року ступио је у брак са супругом Љубицом. Рукоположен је у чин ђакона у Доњем манастиру Острогу 28. августа, а у чин свештеника у Цетињском манастиру 30. августа 1939. Рукоположење је извршио викарни епископ будимљански Николај Јокановић. Парохијску службу почео је на Дупиоско-трновској парохији у Црмници а потом у Љешанској нахији (Метеришко-друшићка и Горњољуботињска парохија) до 1948, када је постављен за бајичког и доњокрајског пароха и црквеносудског тужиоца у Митрополији.

У браку има четири сина: Милана, Будимира, Предрага и Миодрага, три унука и десет праунука. Супруга Љубица се упокојила 1995.

Истовремено са парохијском службом бавио се и научно-публицистичким радом из области црквене историје. Плод тога је преко 120 научних радова и чланака објављених у црквеној и световној периодици.

Оче Михаило, како сте доживјели позив с више – „Хајде за мном“, јер ево већ је седам деценија како идете за Оним који тако позива све људе?

Највећа жеља моја, и мојих родитеља, била је да постанем свештеник. То се увијек у мојој кући говорило, док сам био дијете, док сам био ученик. Само о томе. У мојој кући се увијек призивао Бог. Он није излазио из наше куће никада. После завршене ниже гимназије, конкурисао сам да ме приме у Цетињску богословију. Најсрећнији сам био човјек кога земља може родити у томе часу.

Богословију сам уписао 1932. године. Тада сам схватио ријечи мојих покојних родитеља: „Сине мој, примили су те у богословију. Пази, учи, јер је то наша жеља. Да ли ћемо икада дочекати да наш син буде свештеник?“ Ја сам прије богословије био одличан ђак.

Завршили сте Цетињску богословију у вријеме великих политичких превирања и у вријеме великих личности. Какво је ваше искуство везано за то вријеме и те људе?

Имали смо васпитаче, главног васпитача, и још два његова помоћника. Ректор богословије је једно вријеме био протојереј Василије Ристић. Када је он премјештен за ректора богословије у Сарајеву, онда је дошао за ректора прота Михаило Вуисић, дотадашњи професор. Он је био човјек миран, врло благе нарави и волио нас је као своју дјецу. Нарочито нас је вољела његова покојна жена Руфима, која је била Рускиња. Наставници су били добри и професори и педагози. Сви су били цивили осим двојице, покојног ректора Вуисића и Свештеномученика Луке Вукмановића. Вукмановић је дошао за професора 1935. год. Био је главни васпитач. Ми смо га много завољели. Њега највише, зато што је он сам одавао поштовање својим понашањем, својом љубављу према ученику. Није постојало ни једне тајне код ученика која се није могла повјерити њему, а то се и показало при крају нашег школовања. Баш због те тајне, што је пронашао ученика, због једног ексцеса када је била екскурзија на Вртијељци, истјеран је, односно напустио је Цетињску богословију и отишао за Скопље, гдје је био катихета у гимназији.

О томе има његов извјештај у Св. Синоду који је објављен међу осталим његовим педагошким списима у трећем тому његових Сабраних дјела. Објављено је то све, јер његове колеге, професори, па можда и његови најближи који су били, и они су били против њега. Није им одговарао тај ауторитет који је он уживао код ученика. Он је имао више ауторитета него сам ректор. Ректор је био миран човјек и он није улазио много у ствари васпитача. Отац Лука је ту био крупнија фигура него ректор, али њима то није годило, и гледали су на разне начине како да му доскоче, мислећи да је он комуниста. А он, далеко од тога да је био. И ако му је брат био комуниста, он то никада није био. Када је био у Скопљу код митрополита Јосифа, овај му је дао да у једној скопској гимназији предаје катихетику, али му је рекао: „Немој да ми васпитаваш омладину у духу комунистичком!“ Ето видите какав је извештај за њим пошао и како су овдје мислили о њему. Мислим да су се много огријешили, јер је то била установа која је омладину васпитавала у духу Светог Писма, у духу најбољих традиција. Тешких наставника је било, а било је и добрих људи, васпитача.

Савременик сте петорице митрополита, од којих су Јоаникије Липовац и Арсеније Брадваревић, заједно са свештенством и народом, страдајући посвједочили Христа. Окусили сте та страдања. Како сте све то прошли?

После завршетка богословије ја сам одслужио војску. То је била обавеза. По завршетку војног рока у Бања Луци, вратио сам се, оженио и поднио документа, да бих 28. августа 1939. године, на Велику Госпојину био рукоположен у манастиру Острогу за ђакона. Рукоположио ме је Николај Јоканонић, који је био викар Његове Светости, јер је Гаврило Дожић 1938. године био изабран за патријарха српског, али је задржао управу Митрополије. 30-ог истог мјесеца сам рукоположен у манастиру Цетињском за свештеника и одмах упућен на парохију Дупиоско-трновску у Црмници.

Било је то за мене прво ватрено крштење. Није лако било служити у Црмици јер је тамо комунизам одавно пустио коријење. То је гнијездо Јована Томашевића, Светозара Вукмановића Темпа, и других комуниста. Ту сам остао све до 13. јула 1941. године, и није ми длака са главе отпала. Знам само да су ме опоменули: „Молим те, попе, да будеш миран јер је букнула револуција у цијелом свијету“. Ја сам до тада био миран и лојалан, а и од тада исто тако. После сам прешао на парохију Метеришко-друшићку у Ријечкој нахији. Тамо сам упућен јер је претходни свештеник, покојни Петар Вујовић, убијен од стране комуниста. У ту парохију поставио ме је митрополит Јоаникије Липовац. У Ријечкој нахији сам остао двије године. Касније сам, 1943. године, дошао у Љуботињ. Ту су исто били комунисти. И ту сам исто тако пролазио између Сциле и Харибде. Био сам мањи од маковог зрна. Али, када је у питању црквени живот и вршење обреда то се није осјећало. Сви су ме ту поштовали, и комунисти и остали. Зашто? Зато што се ја нијесам бавио политиком, јер мени политика није била циљ. Није ни данас. Политику ја не волим! Сви ми свештеници смо од Св. Синода 1939. године добили наређење да се нико од свештеника не смије бавити политиком. У том акту је јасно стајало да ко жели да се бави политиком напусти црквену службу. 1948. год. постао сам парох на Цетињу, Бајичко-доњокрајски. Дјеца су расла и морала су ићи у школу. Био сам ту у племену Бајичком. Ту је било доста тешко. Морали сте бити „мудар као змија а безазлен као голуб“. Морали сте да будете као видра, јер другачије нијесте могли да изађете на крај. Овамо је манастир Цетињски био једна страшна оаза са аспекта комунистичког, највећи бункер непријатељски против комуниста. Зашто? Зато што је Митрополија цетињска остала упражњена, јер је Јоаникије са 52 свештеника 1944. године у октобру напустио Цетиње и није се вратио са тог пута. Долазили су, смењивали се разни архијереји као администратори. Ту сам запамтио Владимира Рајића, Андрију Фрушића, Макарија Ђорђевића, а кратко је био и садашњи патријарх Павле. Било их је још. На Петровдан 1947. је устоличен за митрополита Арсеније Брадваревић, један велики и диван владика. Он је поступао са свештеницима врло лијепо, није знао ни за какве казне, али је тада био велики јек комунизма. Били су велики протести против њега. Ништа није био крив тај владика, само је заступао интересе Цркве и Митрополије. Ишао је на разговор код власти. Звали су га они. Шта је он разговарао са њима, ја то не знам, али када би га питали шта је било, одговарао је: „Није ништа!“ Када су га ислеђивали, он се позивао на право. Причао је народу и свештеницима позивајући се на право. Али позадина је била опасна. Зашто? Зато што је Митрополија била упражњена до његовог доласка и они нијесу имали и могли свој револт да искале на никога ту. Зашто? Зато што је одступио Јоаникије. Одступили су и свештеници који су мислили да им није сигурно да остану у парохијама, па су парохије, скоро читави реони, нарочито у сјеверној Црној Гори, остали празни. Покојни прота Радусиновић је држао скоро читаву Катунску нахију до Никшића, итд. Тако смо ми то овдје радили. И осуђивани смо бивали, издржавали казне. Онда су ухапсили и њега. Логична је то ствар била да га морају ухапсити. Није код њега било кривице. Али они су исфабриковали кривицу и осудили га. Ми свештеници смо само говорили: „Ми смо слушали његова наређења, јер нам је он надлежни архијереј“. Ухапшени смо ја, прота Лука Вујаш, прота Лука Почек и прота Марко Кусовац 1954. године.

Ја сам био осуђен на годину и један мјесец. Они су били на по годину и пет мјесеци. Вујаш је последњи остао при својој методи одбране, није хтио да говори ништа. Сви смо издржали досуђену казну. Митрополита Арсенија су осудили на једанаест година затвора. Њега су пуно мрзјели. Колико су га мрзјели, донијели су одлуку да по издржању казне, чак ни као туриста не смије доћи у Црну Гору. Сад знате колико су га мрзјели. И после тога је иста пјесма била, да нас мрзе. Ми смо ипак служили, ложили Бадњаке, проповиједали, али знате, све је то било скромно и све са опрезношћу као у прво вријеме хришћанства.

Свештенству је било тешко. Многи су прелазили у државну службу. Морали су издржавати породицу. Онима који нијесу прешли, покојни митрополит Брадваревић је давао неку помоћ, колико је имао, јер он није имао већих могућности. Када сам изашао из затвора, ја сам се поред моје свештеничке дужности запослио да радим хонорарно у државној служби да бих могао некако породицу да издржавам. Имао сам обавезу да храним четири сина, жену и себе. Стан под кирију, знате колико је то коштало, радио сам рачунске ствари, благајничке. Вазда су ми дозвољавали да идем са посла када треба да извршим неки обред. И у то вријеме ја сам мислио да је Христос непобједив, и да Цркву ни паклена врата неће надвладати. То сам вјеровао непоколебиво и сада вјерујем, и до вијека.

Обављајући свештеничку службу, успјели сте да дате допринос црквеној науци, прецизније црквеној и националној историји.

Елиот, велики француски пјесник, каже: „Европљани не морају вјеровати у Хришћанство, али све што кажу и све што направе произилази из њега“.

Дакле, ја сам имао наклоности као дијете и као ђак према историји, зато што сам био увијек код најстрожијих професора и увијек сам имао одличне оцене. „Иако нисам много запамтио, али моје око није спавало“, каже стари индијски философ. Мени је жеља била да, користећи богато наслијеђе које је овдје било – јер је постојао спој световне и духовне власти владика од 1516. године до 1851. године односно смрти Његошеве, и богат избор дивних примера – оживим неке од тих ликова. На примјер оних који су били свештеници командири, свештеници министри и све и всја. Потрудио сам се колико је то било могуће да их оживим, да их се покољења сјете. Користио сам слободно вријеме да напишем нешто од тога што сам познавао.

У вријеме када је по мишљењу многих, породица систематски разбијана, ви сте успјели да на хришћански и интелектуални пут изведете бројну породицу. Шта препоручујете вашим младим колегама који данас ступају у тајне брака и свештенства?

Морам прво да речем стих из Његоша: „Крст носити нама је суђено – тешко бреме, али воће слатко“.

Препоручујем им да се добро држе ових ријечи. Требају да знају једно. Препоручујем им, ако су се оприједелили за пастирску дужност, да се добро наоружају знањем, јер без знања ништа нема. Не само теолошким знањем, него морају бити наоружани и општим знањем, имати знања све што могу, јер је врло незгодно да свештеник не умије одговорити када му поставе питање. Ево, ја од 90 година, када бих сутра имао 20 година исто бих био свештеник.

Велика мука је била. Мени ништа није било тешко када је у питању била парохијска дужност. Зашто? Зато што сам заволио тај позив из дна бића. Хришћанство је неразорива вјера и ево улази у трећи миленијум.

Видите, ни једна идеологија не може да траје. Ми смо живи свједоци да је мало ко мислио да може икад у Русији пропасти комунизам. Пропаде он у трен ока, нестаде га као да га није ни било никада. А Христос стоји. По ријечима Св. Јована Златоустог: „Велика је бура, и жестоки су таласи, а брод неће потонути јер је у сигурним рукама“. Не може потонути Црква Христова, не може никада. „Свјетлост Голготска разагна таму мисирску. Благодатна вода крштења погаси огањ персијски. Крв мученика Христових потопи идоле неколико континената. Покајничко стрпљење трже окове робова. Покајничке сузе обратише разбојника у светитеља“ (Владика Николај).

Према томе, Црква Христова је непобједива, и онај који хоће данас да буде свештеник требао би да зна да она постоји двије хиљаде година, и треће хиљадугодиште је начела. Биће и тридесет треће и ко зна које. И постојаће док постоји Декалог, а тај Декалог ће постојати док има задњег човјека на Земљи, јер тај Декалог је непобједив. У све кодексе грађанског права у свијету је уграђен и према томе Црква Христова је свуда присутна.

Душан Биговић

Извор: „Православље“ од 1. јула 2003. г.

Advertisements