Причешћивање. Фото: А.Горјаинов / Expo.Pravoslavie.Ru

Причешћивање. Фото: А.Горјаинов / Expo.Pravoslavie.Ru

Свете Тајне – Тело и Крв Христа су најдрагоценија Светиња на земљи. Већ овде, у реалијама земаљског света Евхаристија нас чини заједничарима Небеског Царства. Зато хришћанин треба да се труди да буде изузетно опрезан кад је у питању ова Тајна. Има искушења која вребају хришћанина који жели да се причести. Треба да их знамо и да се заштитимо од њих. Једна искушења претходе примању Светих Тајни, а друга следе после Причешћа.

На пример, једно од главних искушења које је данас врло раширено, везано је за оцену личних особина свештеника који служи Литургију. Тако невидљиви непријатељ међу верницима покушава да посеје гласине о греховима свештенослужитеља и о томе да не треба да се причешћују код сваког свештеника. Ако примете да свештеник има неке мане, због нечега мисле да не треба да се причешћују код њега и да се благодат Причешћа због тога наводно смањује.

У «Отачнику» се наводи прича о томе како је код једног отшелника долазио презвитер из оближње цркве који му је давао Свете Тајне. Неко је посетио пустињака, испричао му је грехове презвитера и кад је презвитер дошао следећи пут, отшелник му чак ни врата није отворио. Презвитер је отишао, а старац је зачуо глас Божији: «Људи су приграбили суд Мој.» После тога отшелнику је било дато виђење. Видео је златни бунар с необично добром водом. Овај бунар је поседовао неки губавац који је захватао воду и наливао је у златну посуду. Отшелник је одједном осетио неиздрживу жеђ, али пошто се гадио губавца, није хтео да узме воду од њега. И опет је зачуо глас: «Зашто не пијеш ову воду? Шта има везе ко је захвата? Он само захвата и налива у посуду.» Отшелник се пренуо, схватио је смисао виђења и покајао се за свој поступак. Затим је позвао презвитера и замолио га је да му даје Свето Причешће, као и раније. Тако и ми пре Причешћа не треба да размишљамо о томе колико је побожан свештеник који обавља Тајну, већ о томе да ли смо ми сами достојни да будемо причесници Светих Дарова.

Подсетићемо да Свете Тајне нису лично наслеђе свештеника. Он је само служитељ, а Свете Дарове дели Сам Господ. Посредством свештенослужитеља у Цркви делује Бог. Зато је светитељ Јован Златоуст говорио: «Кад видиш да ти свештеник даје Дарове, знај да… Христос пружа руку ка теби.» Зар ћемо одбацити ову руку?

Дешава се да хришћани, који се редовно причешћују Светим Тајнама, трудећи се да воде пажљив духовни живот, неочекивано доживе искушење у виду нечистих и хулних помисли. Невидљиви непријатељ покушава да својим нападима оскрнави ум хришћанина и да на тај начин поремети његову припрему за Причешће. Али помисли су попут ветра који дува независно од наших жеља. Свети оци нам заповедају да се не усредсређујемо на мисли које долазе, како се не бисмо заглибили у сталним унутрашњим сукобима. Што више прежвакавамо помисао, тим реалнија она постаје у нашој души и теже јој се можемо супротставити. Боље је да игноришемо све помисли, а ум затварамо у речи молитве, знајући да помисли које нам долазе нису наше, већ непријатељске. Пажљива, топла молитва одагнава сумрак лукавих напада, душа се ослобађа мисленог угњетавања и стиче благодатни мир.

Фото: Ю.Костигов / Expo.Pravoslavie.Ru

Фото: Ю.Костигов / Expo.Pravoslavie.Ru

У нашем духовном животу је могуће и овакво искушење. Хришћанин се усрдно спрема за примање Светих Тајни, пости, уздржава се од световних забава и дела, брижљиво се припремајући за Исповест. Али чим се причести радосно одбацује сваки духовни труд као сувишно, непотребно бреме. Он се наивно нада да ће га сад примљена благодат сама заштити и покрити без икаквог напора с његове стране. На крају долази до раслабљености, човек се лако повлачи и поново погружава у вртлог светске сујете. Безбрижно се ослањајући на помоћ Божију, овакав човек ускоро губи дарове Светог Причешћа. Важно је да запамтимо да нас благодат Божија не спасава без нас. А у аскетском учењу Цркве постоји појам «синергије», односно «сарадништва». Господ изграђује и преображава душу уз наш стални лични напор, учествовање и сарадњу.

Постоји искушење супротног карактера. Видећи да извесно време после Тајне на нашу душу поново пада греховна прашина, малодушан човек пада у очај и сматра да Тајне Исповести и Причешћа нису имале већег смисла. Какав смисао има прибегавање Тајнама, кад у нама делује испољава грех? Међутим, кад се не бисмо исповедали и причешћивали, не бисмо примећивали у себи ништа греховно, изгубили бисмо осећај за грех и почели бисмо потпуно равнодушно да се односимо према свом спасењу. Кад у собу продре сунчев зрак он показује колико има прашине у ваздуху, исто тако у светлости благодати Тајни постају видљиви наши недостаци и немоћи.

Духовни живот представља непрекидну борбу против зла, непрестано решавање задатака, које живот поставља пред нас, остваривање воље Божије у свим условима. И треба да се радујемо ако нам и поред нашег сталног спотицања Господ даје могућност да се очистимо од грехова и да усходимо ка добру вечног живота у Тајни Причешћа.

Често се може наићи и на следеће искушење. Причесник ишчекује да благодат Тајне у њему обавезно изазове неко посебно осећање које није од овога света, па почиње да ослушкује себе у потрази за узвишеним осећањима. У оваквом односу према тајни крије се егоизам који се једва може распознати, пошто човек делотворност Тајне мери личним унутрашњим осећајем, задовољством или незадовољством. А то са своје стране крије две опасности. Као прво, човек који се причестио може сам себи да сугерише да су у њему заиста настала нека посебна осећања као знак Божанске посете. Као друго, ако није осетио ништа неземаљско, љути се и почиње да тражи зашто се то десило, пада у сумњичавост. Опасно је то, истаћи ћемо још једном, што човек сам у себи ствара посебна «благодатна» осећања, наслађујући се у себи производима сопствене маште, или се једе због сумњичавости.

У оваквим ситуацијама важно је да имамо на уму да се духовни живот не базира на осећањима и опажајима, који могу бити и варљиви, већ на смирењу, кроткости и једноставности. Светитељ Теофан Затворник је о томе говорио: «Многи унапред желе да добију од светог Причешћа ово и оно, а затим, не видећи то, бивају збуњени, па се чак колебају и у вери у силу Тајне. А кривица није у Тајни, већ у овим сувишним домишљањима. Немојте ништа себи обећавати, већ све препустите Господу, молећи Га за само једну милост – да вас укрепи на свако добро дело које Му је угодно.» За нас не треба да буду првостепени озарења и насладе, чак и ако је у питању Божанска благодат, већ предавање себе у руке Божије, смиравање своје воље пред вољом Божијом. Ако је Богу угодно, Он ће нам, наравно, дати осећај Своје благодати. Али по правилу, за све остају на снази јеванђељске речи: «Царство Божије не долази на видљив начин» (Лк. 17, 20). Благодат ће тајанствено и постепено преобразити људску душу, тако да ми сами не можемо и не треба да оцењујемо и меримо колико смо већ постали блиски Богу. Зато се живот таквог човека преображава, и он у својим поступцима све више и више постаје истински служитељ добра.

У духовном животу хришћанина све треба да се гради на искрености, једноставности и природности. Овде не треба да постоји ништа сложено, вештачки створено. Зато је недопустиво стварати у својој души изузетна «благодатна» стања, недопустиво је да сами смишљамо нека невероватна осећања после причешћивања Светим Христовим Тајнама. Вероватно је једино осећање на чији значај треба обратити пажњу после Причешћивања, осећање душевног мира, смирења, с којим нам је лако да се молимо Богу и с којим се миримо са ближњима.

Дакле, кад дођемо у храм, потрудимо се да избегнемо усредсређивање на сопствене, субјективне доживљаје и фантазије у вези с оним што видимо и чујемо. Потрудимо се да се потпуно усредсредимо на саму Литургију, да једноставно и природно стојимо пред Богом.

У вези с искушењима можемо да чујемо и следеће питање: зашто после Причешћа ни из далека не долази увек до олакшавања животних потешкоћа? Односно, понекад обавезно очекујемо да после Причешћа све у нашој личној судбини треба да потече равно и глатко. Да бисмо схватили одговор на ово питање треба да се сетимо да се у Тајни Евхаристије причешћујемо Телом распетог Господа и Крвљу, која је проливена за наше грехове. Причешћујемо се Оним Ко је Сам пострадао и ако је Њему угодно Он нам оставља наше тешоће како бисмо и ми претрпели свој крст. Уосталом, после достојног Причешћивања Светим Тајнама душа постаје јача и често се испоставља да је оно што нам се чинило као неразрешив проблем, ствар која се лако може решити и која не представља проблем који смо раније замишљали. Људи који се обраћају Богу налазе се под Његовим посебним Божанским Промислом. Сваком причеснику Господ даје оно што му је неопходно у датом тренутку: некоме радост, како би човек надахнут Светим Причешћем даље ишао с већом сигурношћу, а некоме искушења и тешкоће, јер се не причешћујемо због пролазног благостања, већ ради вечног, што се не може достићи без стрпљивог ношења сопственог крста.

На крају желим да кажем нешто о деловању Светих Тајни ослањајући се на један пример из живота. Док сам похађао Московску богословску средњу школу, често сам посећивао једну старицу, монахињу Нину, која је живела у Сергијевом Посаду у близини Свето-Тројицке Сергијеве Лавре. Имала је већ преко 80 година патила је од многих болести, ноге су јој биле у чиревима, тако да мати Нина скоро да није могла да хода. Због бола и усамљеног живота понекад су је савладавали роптање, сумње и бриге. Али кад се исповедала и причешћивала Светим Тајнама – а причешћивала се код куће – истог тренутка би се дешавала задивљујућа промена. Доводио сам код ње свештеника са Светим Даровима и добро се сећам овог чуда које се редовно понављало. Преда мном је до малочас била стара и уморна жена, а кад би се исповедила и примила Свете Тајне, њене очи су зрачиле дивном светлошћу, то је било потпуно ново, обновљено, светло и преображено лице, и у овим мирним и просветљеним очима није било ни сенке негодовања, роптања и бриге. Ова светлост је сад грејала друге и њене речи после Причешћа постајале су сасвим посебне, а у души су се расејавале све недоумице, тако да би сад сама крепила ближње.

Тако Свети Дух у Тајнама Цркве дарује човеку чистоту, а чистота је непомућено, јасно виђење свега и свих, чист доживљај живота. Чак и ако поседује сва блага света човек не може да постане срећан – и неће то постати ако не стекне унутрашње благо, ако га не прожме благодат Светог Духа. Овај неизрециви дар света Црква нуди човеку у Тајни Светог Причешћа.

Свештеник Валерије Духањин

Са руског: Марина Тодић

Извор: Православие.ру

Advertisements