????????????????????????????????????

Разговор са директором Издавачко-информативне установе ”Светигора” Митрополије црногорско-приморске, протојерејем-ставрофором Радомиром Никчевићем, архијерејским намјесником херцегновским

Нацрт Закона Владе Црне Горе о слободи вјероисповијести изазвао је својим контроверзним рјешењима у нашој православној јавности огромно незадовољство и отпор и доживео жестоку критику из пера правних стручњака, не само црквених него о свјетовних…

Владе Црне Горе и њеног Министарства за људска и мањинска права фактички доводи у питање до сада већ потписане одвојене уговоре о међусобним односима, које је Влада склопила са значајнијим ”вјерским заједницама” у Републици, са изузетком Српске Православне Цркве, прије свега са Римокатоличком црквом и Исламском заједницом, потврђујући им њихов историјски стечени статус правних лица.

За закључивање таквог уговора са Српском Православном Црквом, чије се четири епархије простиру територијом данашње црногорске државе (Црногорско-приморско митрополија и епископија Будимљанска у цјелини и дјелови епархија Милешевске и Захумско-херцеговачке епископије), Влада Црне Горе до сада није показала ни најмање интересовање, а понуђеним Нацртом овог закона недвосмислено показује да према нашој Цркви не гаји ни елементарну добронамјерност.
Стављајући чланом 3 из овог Нацрта Српску Православну Цркву, односно њене епархије у Црној Гори у исту раван са обичним новоосниваним грађанским асоцијацијама и одређујући их као ”добровољно, непрофитно удружење лица исте вјероисповијести, које се оснива ради јавног и приватног испољавања вјере, вршења вјерских обреда и других вјерских послова, итд.”, црногорски законодавац једну свештену и тако много заслужну многовјековну установу, каква је наша Црква, својим чланом 14 обавезује да се под тачно одређеним условима региструје при једном Владином Министарству, да би уопште добила статус правног лица, који јој се, дакле, прећутно не само оспорава него и једним јединим бирократским потезом сасвим одузима, без обзира на њезин многовјековни континуитет.

Најстарија жива установа у Црној Гори, творац њене предањске православне духовности и државности, око чије се Митрополије црногорско-приморске садијевала и разрастала њезина нововјековна држава, под руководством цетињских духовних Архипастира и државних Господара, формално се срозава на ниво најобичнијег цивилног удружења, којем се налаже да се тако понижавајуће бори за свој статус правног лица, пошто му се претходно поништи својство правног лица и под изговором да своју највишу административну инстанцу и највише своје ”сједиште има у иностранству”, тј. у другој држави. Једно такво рјешење, међутим, законодавцу не пада на памет да примијени и на Римокатоличку цркву, будући да се у њеном посебном Уговору са Владом Црне Горе, такво највише инострано сједиште и инстанца – Света Столица римска, напротив, истиче као извор правног субјективитета њених организационих јединица у Црној Гори.

За нас у Цркви су такође у потпуности неприхватљива рјешења која се нуде члановима 11 и 52 овога Нацрта. Чланом 11 законодавац изричито забрањује да се ”територијална конфигурација вјерске заједнице регистроване у ЦГ може простирати изван Црне Горе” и такође изричито налаже да ”сједиште такве вјерске заједнице мора бити у Црној Гори” (што је у противрјечности са чланом 14, који условно ипак допушта да сједиште може бити у иностранству и у томе налази главни разлог обавезности регистрације). Чланом 52 ”вјерски објекти и земљиште на територији Црне Горе, за које се утврди да су изграђени, односно прибављени из јавних прихода државе или су били у државној својини до 1. децембра 1918. као културна баштина Црне Горе” проглашавају се ”државном својином”, као што се таквом својином проглашавају и сви објекти до тог датума ”изграђени заједничким улагањима грађана”, укључујући, дакле ретроактивно и све поклоне и прилоге црквених добротвора, чиме би се фактички укинула вајкадашњом праксом вјерног народа успостављена и освештана установа црквеног добротворства и задужбинарства.
Узевши у обзир овакве одредбе и већ поменуту чињеницу да се територијом Црне Горе пружају чак четири епархије Српске Православне Цркве – јасно је да је овај злонамјерни Нацрт сасвим свјесно усмјерен, у првом реду на дерогирање надлежности Српске Православне Цркве, односно поменутих њезиних епархија над сопственим многовјековним насљеђем у административним границама авнојевске Црне Горе, не само над својим вјерним народом, него и над цјелокупном својом покретном и непокретном имовином, као и на онемогућавање укупног богослужбеног и мисионарског дјеловања СПЦ у Црној Гори.

Као што је познато, наше данашње епархије у Црној Гори законите су насљеднице старих пресветосавских и светосавских православних епископија и сва њихова повјесница легитимише их као дјелове аутокефалне Српске Православне Цркве, која, представљајући један од помјесних саставних дјелова Свете, Саборне и Апостолске Цркве, јесте и једини канонски носилац и заступник Православља у Црној Гори. Посебна одговорност, коју на просторима старе и нововјековне Црне Горе има митрополит црногорско-приморски, огледала се и огледа у његовој насљедној титули егзарха или чувара пећкога трона патријараха српских, коју и данас носи. Предлогом одузимања од Митрополије и осталих епархија СПЦ у Црној Гори свих храмова саграђених прије 1918.г., и несумњиво планираним преношењем њихових власничких права на узурпаторску дружину распоповаца Мираша Дедеића, лажну ”тзв. ЦПЦ”, својим наопаким рјешењима овај Нацрт циља на коначно истребљење светосавског и светопетровићког Православља у Црној Гори, на уништење самог православног црквеног устројства и животанародног, и на разорење предањског духовног бића Црне Горе.

Аутори овог законског Нацрта, регулишући односе цркава и верских заједница и државе у својим формулацијама одлучно избјегавају коришћење термина Црква?

Да, они не само да као ђаво од Крста бјеже од назива Српска Православна Црква, па и од синтагми Православна или Католичка Црква уопште, него испољавају и крајње увредљиво бирократско непоштовање према онима чија права утврђују, тако што им их, уопште их за мишљење ни не питајући, тирански закидају или им их и сасвим одузимају, између осталог, и буквалном прохибицијом речи ”Црква”, која савршено изражава кључно самоодређење хришћанске заједнице као живог Тијела коме је Глава – Сам Христос, досљедно је замјењујући политички коректним бирократским сурогатом – ”вјерска заједница”. Ми у Цркви не можемо се отети утиску да садашње црногорско Министарство за људска и мањинска права, као и свако политичко недоношче, само просљеђује своме народу и јавности документ, који је од својих налогодаваца добило на потпис.

Они који својим безакоњем желе да нам одузму ријеч Црква, рачунају да ће тако народ изгубити и појам о њој, да ће појам Цркве у његовој свијести одумријети. А када одумре појам, мисле они, одумријеће најзад и стварност, нестаће и сама Црква. Код Орвела у роману ”1984” најмоћније оружје тоталитарне државе јесте нови, измијењени рјечник и језик који се намеће заглупљеном човјечанству, до у ситнице му диктирајући како ће да мисли, осјећа и понаша се као њен беспоговорни роб и робот.

Наравно, ја овдје говорим само о завјереничким намјерама, којима смо као одговорни хришћани дужни да се супротставимо ради своје љубави према Христу и својег хришћанског образа, знајући притом да, по обећању Христовом, ”ни врата самога пакла неће надвладати Цркву Христову” и да ће се ”сви који” у вјерности Христу Богу ”издрже до краја – спасти”, ма им одузели богоборци не само право на ријеч, него и право на живот, и сам њихов земаљски живот.

Да ли понуђени Нацрт црногорског Закона о слободи вјеросповијести, у сличну позицију доводи и Римокатоличку цркву?

Нема сумње, да овако срочен битно угрожава позиције и Римокатоличке цркве, одступајући од рјешења утврђених међународним Уговором Владе Црне Горе и Свете Столице. Зато су представници Которске бискупије одмах и упозорили законодавце да ”Католичка црква није стекла јавно правни субјективитет никаквим уговором, него држава Црна Гора тај субјективитет признаје у Темељном уговору у складу са начелима својег устава и канонским правом Католичке цркве, како можете прочитати у тексту Темељног уговора. На питање што ће бити важније: будући закон или Темељни уговор, одговор даје члан 9 Устава Црне Горе”.

Какав је правни положај Српске Православне Цркве у Хрватској која је чланица Европске Уније?

Република Хрватска је дала сасвим посебан статус Католичкој Цркви у Хрватској ”као највећој и најстаријој вјерској заједници у Хрватској” у преговорима, чији су учесници били не само представници Свете Столице, него и представници Католичке цркве у Хрватској, с тим што је уговор потписао само од римског папе овлашћени представник Свете Столице. Законом о вјерским заједницама Републике Хрватске, донесеним 2002. г., вјерским заједницама, дефинисаним као „заједнице физичких особа које остварују слободу вјероисповиједи једнаким обављањем вјерским обреда и другим очитовањима своје вјере” (чл. 1), прописана је обавеза уписа у општу Евиденцију (Регистар) вјерских заједница Републике Хрватске ради стицања статуса правног лица, Римокатоличка црква у Хрватској ипак није унесена у ту Евиденцију заједно са осталима, већ у посебну Евиденцију правних особа (лица) Католичке цркве као правног лица по себи у Републици Хрватској при Министарству правосуђа. Хрватски правници објашњавају да је разлог томе чињеница да су ”бискупије Католичке цркве у Хрватској основане одговарајућим правним актима Свете Столице, која, је, уз остало, субјект међународног права” и да сједиште Католичке цркве у Хрватској није у Загребу, него у Риму”, због чега су њезини организацијски облици (бискупије, жупе и др.) уписани у посебну државну ”католичку Евиденцију.” Они такође истичу да је нешто другачији случај са Српском Православном Црквом у Републици Хрватској. Њено средишње управно тијело је у Београду, у Републици Србији те су стога у општу Евиденцију вјерских заједница у Републици Хрватској уписане само епархије, парохије и друга тијела Српске Православне Цркве, која дјелују, односно чије је сједиште у Републици Хрватској. За њу није отворена посебна евиденција, јер Српска Православна Црква, по тумачењу хрватских правника, ”није субјект међународног
права у статусу државе.”

Горепоменутим и у посљедњим деценијама 20. вијека накнадно склопљеним уговорима, Католичка црква потврдила је или добила, поред многих других, и право одржавања вјерске наставе у свјетовним школама, право на душебрижништво у војсци, социјалним и вјерским установама, итд.. (члан 1).

Чланом 9 хрватског Закона о слободи вјероисповиједи одређено је да се „питања од заједничког интереса за Републику Хрватску или неку или више вјерских заједница могу уређивати и уговором којег склапају Влада Републике Хрватске и вјерска заједница“. На основу тог Закона Влада репулике Хрватске склопила је Уговор о питањима од заједничког интереса, поред осталих, и са Српском Православном Црквом., којим се, поред осталог, регулише ”начин обавјештавања Владе РХ о именовањима високих вјерских службеника које вјерске заједнице самостално именују, регулирају одржавање вјерског одгоја у предшколским установама и вјеронаука у школама, душебрижништво у војсци и полицији те у болницама, затворима, казнионицама и одгојним заводима…”

Оче Радомире, тренутно сте на службеном путу у Бугарској. У граду Варни учествујете на семинару посвећеном теми ”Улога Цркве у савременој Европи” и ”Недељи православне књиге”. Да ли сте та свеправославна сабрања искористили да представнике других Православних Цркава и јавност Бугарске упознате са незапамћеним насртајем црногорске државе на Српску Православну Цркву у Црној Гори?

Будући да је овим значајним свеправославним црквеним догађајима у Варни требало да присуствује и у њима учествује и сам митрополит Амфилохије, био сам у прилици да православној браћи објасним разлоге митрополитовог недоласка, упознајући их и са подробностима безакоња које се пријетећи надвило над епархије Српске Православне Цркве у Црној Гори. Црногорска власт, која једина ваљда у Европи никада није у својој лаж-демократији донијела Закон о реституцији од Цркве црквених добара, ударила је на Цркву Христову горе од најгорих разбојника.

По благослову митрополита Амфилохија, са овим догађањима упознаћемо и Његову Светост, патријарха бугарског Неофита, од кога наша Црква и митрополија очекује званичну подршку и коме ћемо уручити одговарајућу документацију о новом државном насиљу које пријети нашој помјесној Цркви.

Каква су је Бугарска као чланица Европске Уније, законски уредила своје односе са Бугарско Православном Црквом?

Навео бих само кључна рјешења Закона о исповиједању Републике Бугарске, која њеној Влади могу да служе на част. У члану 5 прве главе каже се: ”…Традиционално вјероисповиједање у Републици Бугарској је источно Православље. Његов изразитељ и представник је самоуправна Бугарска Православна Црква, којом руководи Свети Синод и која је члан Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве. Бугарска Православна Црква је правно лице. Устројство и управљање њено опредјељује њен устав. Односи између Државе и Бугарске Цркве, као и враћање сопствености Бугарске Православне Цркве, одузетих државом после 9. септембра 1944., уређују се законом.”

У члану 8 главе друге каже се: ”Религиозна институција (тј. вјерска заједница) са изузетком институције из члана 5 /тј. Бугарске Православне Цркве) региструју се писменом пријавом у Градском суду у Софији ради добијања статуса правног лица…”

И, најзад, у глави четвртој, у члану 26 изјављује се: ”Свака религиозна институција (вјерска заједница) има искључиво право да производи и тргује предметима повезаним са својим богослужбеним дјеловањем, по цијени коју опредјељују њени управни органи. Религиозне институције (вјерске заједнице) имају искључиво право да издају и распрострањују вјерску литературу, аудио и видео материјале, повезане са одговарајућим вјероисповиједањем. ”

Нацрт новог црногорског закона о слободи вјерисповијести удара и на информативна гласила Митрополије црногорско- приморске и Епархије будимљанско-никшићке, као и издавачка дјелатност. У овом документу пише да се информативна и издавачка дјелатност сме обављати искључиво ”на непрофитној основи”…

Издавачко информативна установа Митрополије црногорско-приморске, ”Светигора”, основана 1992. Г. спада у ред највећих издавача у Црној Гори и Србији, па и шире. До сада је објавила преко 700 наслова, са укупним тиражом од преко 5 000 000 штампаних јединица, укључујући и ”Светигору”, образник за вјеру, културу и образовање. Као угледни православни издавач из Црне Горе више од двије деценије учествује на сајмовима књига у земљи и иностранству. Ако се овим Нацртом закона
Митрополија црногорско-приморска као наш оснивач и власник фактички противправно и антицивилизацијски лишава свог многовјековног статуса, да јој се укида већ стечено својство правног лица, које данас подразумијева, поред осталог, и право Цркве да у складу са важећим прописима оснива и издавачке и информативне установе, то најозбиљније угрожава сам опстанак ”Светигоре”. У подједнакој мјери ово важи и за Епархију будумљанско-никшићку и њен угледни часопис ”Свевиђе” и плодну издавачку дјелатност коју је након обнављања ове старе епархије покренуо преосвећени епископ Јоаникије. Имајући у виду да остале цркве и вјерске заједнице у Црној Гори немају развијену издавачку и информативну, закључујемо да је предложена одредба из овог Нацрта из члана 34 која предвиђа да ”вјерска заједница има приступ јавно-дифузним средствима и другим медијима, као и право да самостално остварује сопствену информативну и издавачку дјелатност на непрофитној основи, у складу са законом” најдиректније уперена управо против ”Светигоре” и ”Свевиђа”, али и свих других мањих црквених издавача којима се жели ускратити право на продају својих издања и комерцијално пословање уопште и тако не само онемогућити даље дјеловање наших издавачких и информативних установа, него и онемогућити и обуставити православна духовна мисија у Црној Гори у цјелини.

Посебно је дрска формулација члана 21 овог Нацрта, који каже да ће се вјерској заједници ”забранити дјеловање, ако се утврди да обавља дјелатност ради стицања профита, супротно овом закону.” Дакле, не само да се ”Светигори” и другим црквеним издавачима у Црној Гори забрањује да живи од трговине производима свога рада, него се тога права лишавају и манастири и црквене општине, којима су приходи од продаје рукодеља и других производа често и једини извор издржавања.
Све ово свједочи о томе да је документ о наводној слободи вјероисповијести, директно уперен против наше Цркве и њених установа, заправо документ о новом насиљу и неслободи људи православних да живе и дјелују у складу са духом и прописима своје вјере у својој Цркви. Једина за нас прихватљива формулација одредбе на тему информативне и издавачке дјелатности наше Цркве гласила би: ”Цркве и вјерске заједнице имају приступ јавним радио-дифузним сервисима и другим медијима, као и право да самостално организују сопствену информативну и издавачку дјелатност, у складу са законима који уређују ту област”.

Да ли као угледна издавачка и информативна кућа ”Светигора” истиче и неке сопствене захтјеве?

Да. Ми као Издавачко-информативна установа Митрополије црногорско приморска, а убјеђен сам исто тако и наша браћа из ”Свевиђа”, захтијевамо_:
1. да се Нацрт повуче из процедуре .
2. да се, у складу са законом, на недискриминаторан и прозиран начин образује нова Радна група коју ће, осим представника Министарстава, чинити и правни стручњаци Православне Цркве и других цркава и вјерских заједница и партијски непристрасни свјетовни правни стручњаци
3. да се у потпуности поштују прописане процедуре за припрему и усвајање прописа у свим фазама.
4. Да се округли столови у склопу јавне расправе, послије припреме и утврђивања новог Нацрта закона организују у свим градовима и општинама у Црној Гори.

Ако се Влада одбије да испуни захтјеве Цркве, како ће се Црква одупријети овом притиску?

Наш вјерни народ, монаштво, свештенство и правни стручњаци су својим масовним одзивом на прве двије расправе о Нацрту закона о слободи вјероисповијести у Бијелом Пољу и Котору нијесу само показали да су као Црква једнодушно прозрели зле намјере предлагача, уперене понајвише и понајгрубље против епархија Српске Православне Цркве у Црној Гори,и да предложена законска рјешења одлучно одбацују, него да ће и овај и евентуално други слични дрски покушаји искорјењивања Српске Православне Цркве са њене родне груде у Црној Гори наићи на најодлучније противљење и бескомпромисни, активни отпор њених људи. Очекујемо да ће одзив народа, монаштва и свештенства, као и правних стручњака, на предстојећој расправи у Подгорици бити још већи. Ако Влада Црне Горе остане упорна у своме безакоњу, нека припази да јој, по оној старој, ”веља крушка у грло не запане!” Јер, православни живаљ Црне Горе сигурно неће бјежати од организовања и много масовнијих окупљања, као легитимног начина борбе за своја угрожена права.

Извор: Светигора

Advertisements