Храм у Подгорици (Фото Н. Ђурић)

Подгорица – Само се у свету православља око два храма свила винова лоза – у Хиландару и храму Христовог рођења у Подгорици. И не било која лоза, већ она света, она која живот подари, жену мајком учини када се најмање нада. Богу на дар.

Како и приличи, како се у народу и казало, како бележе књиге староставне, Свети Симеон мироточиви са Рибнице, данашње Подгорице, обожио се након што је босоног свет постопао на Светој гори у Хиландару. Ту се и упокојио, покрај светиње би сахрањен, па када се врати у земљу Србију света лоза изникну из места где му беше гроб. Тако је вековима била без „свог потомства”, док се није ожилила, израсла, разгранала и добро гроздовима понела пошто ју је покрај Саборног храма Христовог васкрсења у Подгорици руковетом и молитвом митрополит црногорско-приморски Амфилохије Радовић посадио, благородио и живот јој подарио.

Пре осам векова, на месту на коме се налазио гроб Стефана Немање, чије су мошти 1207. године пренете у манастир Студеницу, самоникла је винова лоза. Њој су приписане натприродне моћи које ипак бивају делотворне тек након молитви монаштва хиландарског манастира. И када бејасмо у овој лаври Немањића, слушасмо бројне приче које сведоче да је грожђе ове лозе многим нероткињама помогло да добију потомство.

А све се десило како беше негде и записано. Око храма, а потом у седишту Митрополије на Цетињу, у наручје владике седаху Матеа и Леа, род митрополита, рука која их крсти и кумова им.

И док радост не скриваше, у једном тренутку пита ме:

„Јеси ли видео ону дивну и бујну лозу с јужне стране Саборног храма Христовог васкрсења у Подгорици, управо иза пирга Светог Симеона Мироточивог?“

„Јесам”, одговорих.

„Е, оно је лоза која се развила из перца (гранчице) које сам, скоро потајно, убрао са лозе покрај манастира у Хиландару”, прича ми митрополит Амфилохије. „Избацила је толико грожђа да је то за неверицу. Рекао сам братији са Храма да две гајбе грожђа пошаљу оцу Стефану на Свету гору у Хиландар. А да први гроздови оду на дар оцу Стефану посебна је обавеза.”

А да није било лако након толико стотина година „прокријумчарити” гранчицу са свете хиландарске лозе, сведочи и наставак митрополитове „исповести”.

„Знаш ли ти да је то забрањено. Никад кроз векове никоме није било дозвољено да то понесе”, рече митрополиту скоро љутито отац Стефан.

„Оче Стефане”, узврати митрополит, „дали смо вама из Подгорице Светог Стефана, зар немамо право један пелцер – гранчицу да нам дате у замену за њега. Па зар је то много?”

На то ће отац Стефан:

„Владико, молићу се Богу да се то не прими, већ осуши…”

„Оче Стефане, ја ћу да се молим Богу и Светом Симеону да се то прими, па да видимо чија је молитва јача”, рекох му онако како ми би заповедано.

Ово записах како ми кроз радост Матеје, Лее и њихове брижне мајке Виолете радосно исприча архиепископ цетињски Амфилохије Радовић.

Да је лоза са Хиландара заиста исцелитељ уверили су се многу брачни парови, али да се та иста ожилила и први пут ове године добар род донела, прво бележе наше новине. И ово ће бити некада први писани траг као онај који говори да је помоћ у Хиландару затражио и један турски паша. Би му жена нероткиња. Монаси јој дадоше лист лозе и зреле гроздове грожђа. Недуго затим – затрудни и роди сина. Паша, не жалећи, поклони братији Хиландара велику земљу у метоху Каково која је у власништву Српске православне цркве.

Према божјем запису, хиландарски лек се користи тако што се три зрна грожђа и парче од орезане лозе ставе у литар освећене воде, коју муж и жена пију пре сваког јела 40 дана.

Након тога, супруг узима једно зрно грожђа, а супруга два. За то време треба да једу само посну храну и чине свакодневно по 50 поклона, 25 ујутру с молитвом: „Господе Исусе Христе, сине Божји, помилуј нас” и 25 увече с молитвом: „Преподобни оче Симеоне, моли Бога за нас”. Током 40 дана треба да се уздржавају од брачне постеље.

Како ће се и хоће ли лоза с краја подгоричког храма користити као лек, о томе митрополит ни слова. Ни зрно грожђа.

Новица Ђурић
Advertisements