DSC_0416Већина оних који се сада декларишу као Црногорци припадају Митрополији црногорско-приморској Српске православне цркве

Митрополит црногорско-приморски Амфилохије недавно је био домаћин међународног научног скупа „Религија, политика, право“. Учесници из Србије, Русије, Италије и Аустрије имали су част да буду гости средњовековних манастира Подмаине и Режевићи, а затим и Митрополије на Цетињу. После литургије и пријема у Богословији, Амфилохије је испратио госте и увече дошао на протест Демократског фронта у Подгорици, где је грађанима рекао да се он не меша у политику, већ да брине о души народа и о слободи.

Политика се, међутим, у Црној Гори и те како меша у цркву и веру.

Влада је припремила Нацрт закона о слободи вјероисповијести, којим жели да подржави имовину свих верских објеката у Црној Гори саграђених до 1918. године. Митрополија црногорско-приморска написала је примедбе на тај нацрт, упозоривши да је реч о национализацији и конфискацији. О томе, али и о вези религије с политиком, правом и правдом, разговарали смо у манастиру Подмаине у Будви с митрополитом Амфилохијем.

Нацрт закона ни у једном члану не садржи појам „црква“ и „свештеник“, већ их замењује називима „вјерска заједница“ и „вјерски радник“. Шта власт хоће да постигне овим законом?

Хришћанска црква већ 2000. година носи назив црква, а не верска заједница. Овај нацрт закона није формулисан на изворној политици, на бризи о истинском људском достојанству и слободи вере, него је дефинисан од стране људи који су оптерећени политиком и идеологијом, која није нова него је само наставак једне идеологије која је овде владала педесет година, и сада под другом капом наставља да влада.

Да ли је могуће да све православне светиње саграђене у Црној Гори до 1918. године постану државна имовина?

Кад би то била Црна Гора краља Николе, она права истинска Црна Гора, с границама које су се задржале до 1945. године, које су међународно признате, када је Зетска бановина обухватала Метохију и делове Косова, онда бисмо и могли то да прихватимо, да се некако споразумемо. Јер, шта ћемо да радимо с Пећком патријаршијом, с Дечанима, с Грачаницом и имовином тих светиња? Црна Гора је недавно признала границе непостојеће државе Косова, одрекавши се своје жиле куцавице, супротно свом историјском бићу и свом идентитету.

Може ли одузимање цркава и манастира бити први корак ка успостављању некакве државне религије у Црној Гори?

Они хоће да ограниче једну безграничну установу каква је Црква, да је сместе у калупе ових граница једне државице која се родила у Јајцу, од једне групе револуционара, једне групе терориста, који су по своме кројили и судбину Црне Горе и судбину наше Југославије. Они су уцртали садашње границе Црне Горе и сада би хтели и цркву да претворе у религију те и такве државе, неку врсту државне религије, лишавајући цркву њене универзалне мисије, јер црква се не може ограничити на било какве границе. Ниједна империја није могла да на границе смести мисију религије, ни хришћанства ни ислама.

Значи ли то да би нека „црногорска православна вјерска заједница“ заменила Српску православну цркву?

Овде је сад обоготворена Црна Гора у авнојевским границама из 1945. године и црногорска нација. Смета им у називу реч „српска“, а они не знају да ми на свакој литургији исповедамо једну свету католичанску и апостолску цркву. То да ли се црква зове српска или руска, условљено је било временом, или простором, или већином верника који припадају тој цркви. Па ево и овде у Црној Гори, огромна већина оних који се сада декларишу као Црногорци – припадају Митрополији црногорско-приморској Српске православне цркве. Ко има право да Цркви одузме њено име и да јој да име по своме ћефу?

Шта планирају с римокатоличком црквом и исламским верским објектима?

Они траже да седиште сваке верске заједнице буде у Црној Гори. Шта ће онда да раде с Ватиканом? Бискупије су овде органски зависне од Ватикана. Све у том закону је бесмислица и небулоза. Бока је до 1918. године припадала Аустроугарској империји. Откуда сада право некоме да својата, на пример, катедралу Светога Трипуна у Котору? Вакуфи исламске верске заједнице су овде од памтивека, и то у северним крајевима, који су за кратко време, од 1912. до 1918, припадали Црној Гори. Откуд сада право држави да их присваја на основу тог кратког припадања? У том нацрту закона има толико противречности, недоследности и безакоња да је сигурно да то не би могло и неће моћи да опстане. Усвајањем таквог закона потврдило би се оно што је Ђилас рекао, назвавши Црну Гору „бесудна земља“.

Подсетили сте на научном скупу да Бог није у сили него у правди, а да правда држи земљу и градове.

Христос је показао својим примером да је Голгота једини истински пут за придобијање правде. То је оно што даје наду. Правда и људско добро се сагледава с тачке гледишта вечности. Ако немате вечне правде, онда се она овде на земљи очевидно не остварује. Борећи се за земаљску правду, овде и сада, боримо се и за вечну правду. Али, да би била борба истинска и права, мора се проћи голгота. Сви велики праведници прошли су голготу и зато су носиоци истинске правде и истинске слободе.

Александра Петровић

Advertisements