Прослава 25 година од успостављања општежића у Хиландару Хиландар – Пре 25 година, на празник Преподобне Ангелине Српске, која се прославља 30.07. по старом или 12.08. по новом календару, свештено братство манастира Хиландара је одлучило да врати оштежитељни поредак, након око два века живота у особеножићу (идиоритмији). На тај начин се Хиландар, заједно са осталим светогорским манастирима, који су данас сви општежитељни, вратио на древни поредак успостављен од стране његових оснивача Преподобног Симеона и Светог Саве.

Устоличење блаженопочившег архимандрита Пајсија за првог игумана обновљеног општежића обављено је на празник Покрова Пресвета Богородице 1990. године. По одлуци Свештеног сабора стараца манастира Хиландара, одлучено је да се ове године тај историјски догађај свечано обележи управо на овај Богородичин празник.  Прославу су увеличали гости, игумани манастира Студенице (архимандрит Тихон), Дечана (архимандрит Сава) и Ковиља (архимандрит Исихије) са својом братијом. Са Косова и Метохије су дошли и монаси манастира Драганац. Већи део гостију је приспео у манастир већ у суботу 10. октобра.

Молитвена прослава је започела свеноћним бдењем које је ово године било посебно свечано због учешћа игумана и монаха из највећих српских манастира. Служба се рано ујутру завршила саборно и евхаристијски Светом Литургијом. Након литургије у трпезарији Светог краља Милутина уприличена је велика славска трпеза љубави за сву братију, госте, поклонике и раднике у манастиру.

Беседећи за трпезом хиландарски игуман је рекао:

„На данашњи празник Пресвете Богородице, обележавајући 25-огодишњицу избора игумана после два века идиоритмије, такође прослављамо и Њу која је преко своје чудотворне иконе Тројеручице била игуманија нашег манастира и у прошла времена, али која се на тај начин поштује и после обнове општежића. То су на најбољи начин показали оци који су пре двадесет пет година изабрали себи игумана, али су одмах, код познатих светогорских иконописаца Пахомеја, наручили верни препис (копију) Тројеручице који је постављен на почасном месту, овде за игуманским столом у манастирској трпезарији. За време идиоритмије трпезарија се користила само неколико дана у току године – о највећим празницима – а од повратка у општежиће, сваки дан. Наши оци су одмах по избору игумана, поставили препис иконе Тројеручице на прво место и у трпези, као што је тако вековима у храму, а игуман је заузео друго место. На тај начин се испуњава и заповест нашег ктитора, св. Саве, који у свом типику заповеда хиландарским монасима да постављају себи игумана, али и да пре свега поштују Пресвету Богородицу као своју духовну Наставницу.“

Сажимајући поруке о суштини и значају општежића, као и беседе које су током прославе изговорили и водили игумани српских манастира, може се речима наших духовних учитеља рећи следеће:

Као што нас Христос Спаситељ учи да љубимо једни друге онако како је Он нас возљубио (Јн 13.34) и да ће по томе сви знати да смо ученици Његови ако љубав имамо међу собом (Јн 13.35), тако и ми монаси, умудрени овим божанским речима и утврђени учењем светих отаца, следујемо овим заповестима Господњим и живећи у општежићу учимо се да познајемо и љубимо један у другоме сам лик Господа Спаситеља. Јер иако многи, са свих страна призвани на пут спасења, бивамо сабрани од Господа да будемо једно стадо, са једним пастиром – игуманом (уп. Јн 10.16), који је икона Христова у монашком општежићу, као што је Епископ у Цркви Божијој. Трудећи се у свакодневним монашким подвизима, боримо се да ходећи земљом, живимо небом, чекајући испуњење речи Господа који је у својој првосвештеничкој молитви Богу Оцу рекао: „Славу коју си ми дао, ја дајем њима да и они буду једно као што смо ми једно“ (Јн. 17.22). Зато је и главни темељ монашког општежића заједница, коју имамо, не по духу овог света, већ у Телу и Крви Господњој, којима се причешћујемо, сведочећи ово божанско обећање и наше духовно сродство и радујући један другоме као својој вечној сабраћи у Царству небеском. Зато су наши трудови, послушање, постови и молитве  увек у служби изградње такве заједнице, јер знамо да се не спасавамо сами за себе и сами собом, већ кроз брата и ближњег свога, следујући речима богомудрог Јустина Новог Ћелијског, да се наше богољубље увек познаје по мери нашег човекољубља. Зато је монашко општежиће икона Царства Божијег, које већ и овде и сада окушамо у радости заједничког живота, служећи Богу братском љубављу „чашћу чинећи једни друге већим од себе“ (Рим 12.10). Као такво, монашко општежиће вековима је крепило и утврђивало у јединству Цркву Божију, а наша општежића су била и остала лучезарни духовни светионици Цркви Божијој.

Advertisements