Градови Наш хришћански свет никад није био потпуно хришћански. Постоји само један, до краја, до дна, до сржи хришћански град. То је онај у чијем темељу су дванаесторица апостола, а капија је од драгоценог бисера. Његове зидове је измерио вољени ученик Васкрслог Господа. Сунца и Месеца у њему нема, а његов светилник је Јагње. У овај град неће ући ништа нечисто. Управо он је заједница спасених, град хришћанства без примеса.

Надахнути описом овог виђења људи су више пута покушавали да саграде и створе на Земљи максимално блиску копију овог града. Успеси су били различити, од потпуног краха, до препознатљиве сличности. А сад је, чини се, већина градова на планети одлучила да се такмичи у томе који од њих најмање личи на Небески Град. Сличне црте се или стидљиво крију рекламним паноима или се острвљено премазују масним бојама. Међутим, то не треба да нас плаши. Град, као што је био, тако је и остао главно место за јеванђељску проповед. Павле је ишао у Антиохију и Петар је хитао у Рим, без обзира на то што су тамо били амфитеатри, тезге зеленаша, раскош властодржаца, гомиле блудница и доконог света. Напротив, управо ова чињеница је привлачила апостоле у град. Уморивши се од разврата, измучивши нервни систем у потрази за задовољствима, житељи градова су боље од лукавих и успорених сељака реаговали на проповед. Збијени у гомилу, оглувели од вечне уличне буке, грађани су више него ико други жудели за тим да се неко према њима опходи као према личности, као према вољеном и непоновљивом човеку.

У наше време ситуација треба да се понови. Не треба да нас плаше смог, улична гужва и сива сенка коју бацају солитери. У њима живе људи који су изнемогли без благодати. Ови људи имају илузију да познају хришћанство, али ће она ишчилети од прве православне Литургије или проповеди коју чују и виде. Христос ће се појавити пред њиховим погледом као Дугоочекивани Незнанац, као Онај о Којем су слушали, али Чију благодат још нису осетили. За то треба да имају у себи известан део апостолског огња. Сразмерно с тим задатак ће расти и испуњавати се. То није дрскост и нису харизматични снови. То је изазов Телу Цркве и заједничарима благодати. То је индикатор припадности Једној Светој и Апостолској Цркви. Недостатак жеље да се становницима Москве и Токија благовести онако као што је Павле благовестио слугама и грађанима Вечног Града значи да је сумњива и припадност Цркви, која је потекла од Апостола.

Не треба се плашити градова. Треба се плашити своје похоти, глупости и гордости. Павле је требало да проповеда и ученима и незналицама. Православље је данас потребно и становницима Рија, и становницима Њујорка. Јер и они по замисли треба да се нађу у граду у којем нема бола, туге и уздаха.

Протојереј Андреј Ткачов

Са руског: Марина Тодић

Извор: Православие.ру

Advertisements