Богић

У суботу 24. октобра 2015. године на гробљу поред цркве Светог апостола Томе у Брзави, између Бијелог Поља и Берана, биће одслужен годишњи парастос протојереју-ставрофору Богићу Фемићу.

Претходно, у 8 часова, служиће се Литургија у цркви Светог апостола Томе у Брзави.

Протојереј-ставрофор Богић Фемић

Протојереј-ставрофор Богић Фемић рођен је на Томиндан 1951. године у Фемића Кршу, од оца Љубомира и Мајке Даринке, рођене Томовић, у породици старих црногорских официра: Вукадина, Панта, Самча и Милутина.

Основну школу похађао је у Брзави, а потом у Затону, често газећи преко Лима, и напокон у Штитарима, путујући седам километара пјешке у једном правцу.

О. Бошко 1Петоразредну Богословију у Призрену уписао је 1967. године, а када је био у трећем разреду прешао је у Карловачку, коју је завршио 26. јуна 1972. године.

Већ на Петровдан те године вјенчао се у цркви Светих Петра и Павла у Бијелом Пољу са Даринком Белић, студентом Филозофског факултета у Новом Саду, са којом је добио сина и ћерку: Слободана и Слободу. Било је то прво вјенчање у овој цркви након Другог свјетског рата.

Десет дана касније, 22. јула, на Цетињу је рукоположен у чин ђакона, а сљедећег дана и у свештенички чин. За пароха у Бару постављен је 1. августа. Још му није била 21 година.О. Бошко 2

Тешко је то вријеме било за свештеника у Црној Гори, па и у Бару. Живио је као подстанар, плату није имао, а трêба мало… За 18 година није никога вјенчао, тек неколико их је крстио, неколико сахранио. Богоодступна комунистичка идеологија оставила је дубоку бразду у народу. Тим прије, уз велику радост и захвалност, сјећа се људи који су помогли његовој породици: Јована Павићевића, проте Мила Пламенца… Да би могао да плати стан, примао је социјалну помоћ од Општине Бар и малу помоћ од Митрополије.

А и ожиљци су дубоки: након што је почео да ради на Рибњаку, разбијали су му стари „југо“, мазали га фарбом, добацивали му погрдне ријечи, пресријетали га, покушавали да га заплаше.

У војску је отишао 1974. Богословски факултет у Београду завршио је 1990. године.

Тешки дани барског свештеника

На барској парохији отац Бошко наслиједио је старог, доброг, искусног и мудрог проту Павла Радуновића. Остао је жал што није записивао његове приче у људима у Бару, искуства са парохије, о његовом страдању у рату и послије њега…

Од кад се вратио из војске, 1975, наредних пет година тражио је канонски отпуст, што писмено што усмено. Није могао да прехрани породицу. Речено му је да, ако не може да заради средства за живот као свештеник, иде у државну службу. А њему се нипошто није скидала мантија…

О. Бошко 3Парохијски дом у Старом Бару, спомен-кућа из 1878. године, адаптиран је 1974. и свештеничка породица Фемић је преселила из подстанарске собице. На Цвијети 1979. године грунуо је земљотрес и порушио парохијски дом. Самим чудом Божијим Фемићи су преживјели. Зидови дебели скоро метар су се обрушили, уништили им све ствари… О томе је писало „Православље“.

Наредних шест мјесеци живјели су под шатором, а потом осам година у монтажној кући.

Земљотрес је порушио и цркву Светог Николе у којој је редовно служио, цркву Свете Неђеље у Рапу и друге околне цркве. Под кровом је остала једино црква Светог Арханђела Михаила на градском гробљу Гвозден бријег (у новом Бару у то вријеме још није било цркве).

Али, отац Бошко се није предавао. И то је основна одлика његове личности која га није напустила све вријеме његове дуге свештеничке службе. Окачио је звоно о оближњи ловор, и већ на Васкрс служио литургију поред зидина цркве Светог Николе. Тог Васкрса мало гдје у Црној Гори се чуло црквено звоно.

У план обнове Бара није ушао парохијски дом. Али, отац Бошко се изборио: ишао много пута у Општину, у Извршно вијеће… И парохијски дом је обновљен 1987.

Благо теби

Читав Сабор Српске православне цркве 1977. године дошао је новом пругом у Бар. Плавим возом.

Строги државни протокол није предвидио посјету цркви. А наредног дана био је празник Светих Ћирила и Методија.

На литургију у цркви Светог Николе у Старом Бару, не марећи за протокол, дошао је једино епископ рашко-призренски Павле. Остао је код оца Бошка на ручку.

Отац Бошко се потоњем патријарху срспком пожалио на тежак живот у Бару, на малтретирања која доживљава, како једва прехрањује породицу… Владика Павле га је пажљиво саслушао и прозборио само:

-Благо теби!

Како је отац Бошко изборио локацију за Саборни храм

У цркви Светог Николе у Микулићима отац Бошко литургију је први пут служио на Духове 1975. године. Наредне године Андровићи су донијели крст Светог Јована Владимира. Био је то почетак обнове румијске литије.О. Бошко 6

У почетку, литија је ишла до водопада на потоку Питин, гдје је 1984. године отац Бошко – према древној традицији – почео да закрштава воду.

Прва литургија на врху Румије, након што су комунистичке власти педесетих година забраније румијску литију, одслужена је на Духове 1994. године. Тада се Митрополоит Амфилохије први пут испео на румијски врх, тамо гдје је 11 година касније обновљена црква Свете Тројице.

Изградњу цркве на Рибњаку, на заравни гдје је раније била црква Светог Јована Крститеља, отац Бошко је започео 1993. На оближњем узвишењу били су остаци цркве Светог Василија Острошког, коју је подигао краљ Никола након ослобођења Бара од Турака 1878. године. Наредне године цркву је освештао епископ тимочки Милутин. Овом чину присуствовао је и барски надбискуп Петар Перколић.

О. Бошко 7Прву литургију у Пречистој Крајинској одслужио је 24. септембра 1989. године. Потом је на остацима овог древног манастира сваке године служио литургију на празник Светог Јована Владимира, на Велику и Малу Госпојину. Са њим је из Бара сваки пут ишао аутобус вјерника.

У исто вријеме пратио је обнову саборне мркојевићке цркве Светог Илије у Вељем Селу, коју су 1990. године освештали викарни епископ митрополита Данила Никанор и владика будимски Данило. На освештавање су дошли Милић од Мачве, Стево Жигон…

Изградњу конака на Рибњаку, што је значило и изградњу манастира, започео је 1991.О. Бошко 8Те године, након историјског говора на првој плочи конака, на дан Светог Василија Острошког, када је указао на потребу изграње цркве у Бару и позвао народ да се заједно са њим избори за локацију за цркву, на главном градском тргу започео је штрајк глађу. Претходно су стари митрополит Данило четири пута и владика Никанор једном долазили код барског општинског руководства и молили за локацију за цркву. Бар је био једини град у Црној Гори, поред Мојковца, који није имао цркву. Замајавали су их, нудили им да праве цркву у Туђемилима и на неким другим мјестима скроз ван града.

О. Бошко 9За три дана штрајка, оца Бошка писмено је подржало 5.000 житеља Бара (око пола урбаног дијела града). Своје потписе подршке дали су му и римокатолици, муслимани, римокатолички фратар из Сутомора… Услиједио је митинг пред градском Скупштином и – локација за храм је добијена.

О. Бошко 4Ту, поред поште и хотела „Тополица“, отац Бошко је убрзо побоо велики дрвени крст, којег је освештао Митрополит Амфилохије, а на Никољдан исте године замијенио га је бетонским. И ту је, љети и зими, па и по вјетру и киши, уочи сваке недјеље и празника служио вечерњу службу. Литургију је служио у цркви Светог Николе у Старом Бару.

Управо на том мјесту изникао је велелепни саборни храм Светог Јована Владимира.

Одлазак из Бара

Те године, 1991, испред цркве Светог Николе у Микулићима одбранио је крст Светог Јована Владмира од Јеврема Брковића и његове екипе, коју су чинили и новинари из Хрватске.

Уочи дана Светог Василија Острошког 1992, након вечерње службе коју је служио митрополит Амфилохије, отац Бошко је острошком игуману Лазару предао кључеве манастира Рибњак, са жељом да он буде метох манастира Острог. Ту његову жељу благословио је Митрополит.

Непун мјесец касније, након литургије на дан Светог Јована Владимира у Пречистој Крајинској, по повратку у Бар повео је литију улицама града. Била је то прва литија у Бару.

Године 1989. у Пречистој Крајинској организовао је прославу 600 година Косовског боја. Стуб на којем је дан раније постављено озвучење те ноћи је миниран. Свечаре је од локалних Албанаца заштитила тадашња власт. На службу су дошли партијски активисти, те оџа из Остроса…

Када је отац Бошко напустио Бар, за освештавање је била припремљена и црква Светог Јована Владмира у Доброј Води.

Из Бара је отишао 1994. у Сокобању, а наредне године у Сремску Каменицу, гдје је за пет година службовања обновио цркву и три године у основној школи предавао вјеронауку.

Премјештај у Добановце добио је 2000. године. И ту је средио цркву, црквену кућу, црквени живот…

Прошле године, 27. јула, епископ сремски Василије у Добановцима је одслужио литургију. Била је то посљедња литургија проте Бошка у његовог активној свештеничкој служби. Вољеног проту и драгог колегу у мировину су испратили добановачки вјерници, и свештеници из Србије и Црне Горе.

Свештеник Јован Пламенац

Advertisements