podrska-kolegama Истраживање о вриједностима студентске популације, Центра за друштвена истраживања из 2014. године показује да би независно од тога да ли иду у цркву/џамију или не, 80,7% студената себе назвало религиозним особама. Када би изузели вјенчања, сахране и крштења, нешто више од четвртине студентске популације (26%) тврди да присуствује вјерским обредима једном мјесечно и чешће.

Код питања у шта све вјерују, 88,4% студената каже вјерује у Бога, 49,3% у рај, док 41,3% вјерује у пакао. “Постоји декларативно изјашњавање унутар традиционалних конфесија, али када се погледају одговори на садржај тих убјеђења, онда се види да ту влада један хаос и да то нема смисла”, рекао је Вук Ускоковић, сарадник у наставни на Универзитету Доња Горица, гостујући у емисији Клика на Студентском радију Крш и додао: “статистика нам управо говори колико је та религиозност недосљедна”.

Да је “транзициона генерација”, која обухвата све оне рођене након 1980. године, значајно више религиозна у односу на претходне (Бешић, Транзиционе трауме, 2013), Ускоковић објашњава становиштем да је доминантан религијски образац овог простора нешто што би он назвао “грађанским морализмом” “На тај примарни однос људи према другоме, према друштву и према држави се може врло лако накалемити и социјализам и традиционално хришћансто и нека неw аге духовност и на крају крајева атеизам као један филозофско етички тренд. Срж религије остаје исти, а то је један прилично конзервативни грађански морализам.”

Објашњавајући природу религије 21. вијека, каже да се ту не ради о традиционалној побожности, већ да се традиционализам нуди као један од животних стилова у нашем постмодерном добу. “Чак и да тај проценат идентификовања са традицоналним конфесијама буде и даље висок, мислим да се у пракси иде баш ка овом моделу религије, односно духовности као животног стила.”

Истраживање које је пријеко потребно, како он тврди, је оно које би испитало колико политички и друштвено идеолоски назори људи зависе од њихових вјерских убједјења. “Мислим да би се видјело да измедју тога не постоји никаква значајна веза. Људи су бирали своје конфесије, религије и стил побожности у зависности од својих политичких убјеђења, а не обрнуто.”

Према истраживању грађанске партиципације у Црној Гори, агенције ДеФацто из 2015. године, институција која ужива највеће повјерење грађана је Српска православна црква (73,6%). На другом мјесту је Универзитет Црне Горе (69,3%), а након њега војска (66,8%). “Црква, универзитет и војска су традиционално најреспектабилније институције старог режима“, рекао је Ускоковић и додао: ,, ..кад би СПЦ или Митрополија отворено осудила национализам као јерес, питање је колики би углед уживали?”

Он је подсјетио да често заборављамо конкретне услове унутар којих је настала модерна црногорска држава: “Њене безбједносне структуре, управљацки апарат и њена партија – остали су непромијењени у посљедњих 70 година. Као сто је у тим истим структурама социјализам и социјалистички морал био везивно ткиво друштва, то је 90-их постала религија.

Један од главних проблема вјерских заједница у Црној Гори (а слично је и у региону) је дизајнирани друштвено политички дискурс у којем се налази и који је ограничава. Гледајући из грађанске перспективе закључује:“Ако Митрополија са својим историјом, угледом и бројем вјерника, не може да наметне одређена питања, чему онда мозе да се нада нека мања групација грађана?”

Неразумијевање се по њему најбоље видјело у скорашњим дебатама око Нацрта закона о слободи вјероисповијести: “То су били низови монолога, гдје се никакав дијалог дије одвијао. Ја искено вјерујем да је икоме до дијалога било, такав нацрт не би био ни написан, а не дошао до пред усвајање. Ми се не разумијемо око основних појмова, прицамо у празно и мимо једни других, баш због тога што говоримо на задате теме унутар једног дискурса који слузи само једном центру моћи.

Нови Нацрт закона прокоментарисала је и доц.др Данијела Вуковић-Ћаласан, професор на Факултету политичких наука: “Треба поздравити чињеницу да су коначно предузете активности ресорног министарства и Владе, усмјерене на доносење закона којим се регулисе правни положај цркава и вјерских заједница у Црној Гори”.

“Међутим, треба истаћи да у постојећем Нацрту закона о слободи вјероисповијести постоји много проблематичних рјешења, почев од ускраћивања права странцима да буду оснивачи вјерских заједница, па до низа одредби које се тичу њихове регистрације, забране дјеловања и имовине, које могу резултирати нарушавањем принципа аутономије вјерских заједница и претјераним мијешањем државе у питање њихове структуре и организације”, рекла је Вуковић- Ћаласан.

По питању члана 4 Нацрта закона, којим се прописује обавеза вјерских заједница да прије именовања, односно објављивања именовања својих највиших вјерских вјеродостојника, о томе на повјерљив начин обавјештавају Владу Црне Горе, она истиче да не види смисао ове обавезе вјерских yаједница према дрзави и додаје:

Наравно да вјерске заједнице након спроведеног поступка именовања, односно избора о томе могу да обавијесте Владу, надлежне државне органе и јавност у цјелини – али не видим ниједан оправдан разлог да се то чини на повјерљив начин и да се то цини прије. Поставља се питање зашто је једна овако бесмислена и ретроградна одредба, уопште нашла мјесто у постојећем Нацрту Закона”.

Такодје, објаснила је да поступак именовања није својствен свим вјерским заједницама, те да у исламској заједници и православној цркви, на примјер, постоји поступак избора. Па тако, према њенин ријечима, “Чак и када не бисмо доводили у питање смисленост и оправданост ове одредбе, није јасно како је онај који је предложио наведено рјешење замислио да се прописана обавеза остварује”. У Нацрту није дефинисана посљедица неизвршавања ове обавезе од стране вјерских заједница према држави, што све укупно ово рјешење чини лошим.

Ускоковић на ово додаје да поменута одредба вјерно одаје менталитет унутар којег један такав нацрт мозе бити обликован. “Мени се тај менталитет не свидја и напросто превисе подсјеца на стари ауторитет из којег смо наводно изашли. Нацрт, како он каже, има проблематичну концепцију приватне својине: “То је дефацто једна национализација, дубоко проблематична са правног становишта” сматра Ускоковић, са чим се слаже и Вуковић-Ћаласан.

Реферишући на члан 7 Нацрта којим се прописује забрана политичког дјеловања вјерских заједница, Вуковић- Ћаласан каже: “Цркве и вјерске заједнице имају своју аутономију, друштвено- правни субјективитет и право да дају вриједносне оцјене о појединим политичким одлукама, дешавањима и свим оним питањима која перципирају као важна за друштво у цјелини. То је нешто сто се у контексту либерално-демократског друштва не смије доводити у питање”.

Она у коначном закључује да овако важно питање не смије бити ствар искључиво политичког инжењеринга и ту види један од главних проблема у уређењу овако осјетљиве проблематике. Неопходно је првенствено консултовати и укључити оне на које се закон односи а то су цркве и вјерске заједнице. Уколико нам је циљ квалитетно и одрживо уређење положаја цркава и вјерских заједница у Црној Гори, неопходно је са висе пажње приступити овом важном питању. Проблематична рјешења потребно је преиспитати у једном транспарентном и конструктивном дијалогу”.

Advertisements