Најзначајније признање Друштва новинара Војводине (ДНВ) „Златно перо“, за изузетна новинарска достигнућа и допринос укупном развоју и унапређењу новинарства, 7. новембра је, на свечаности у Градској кући у Новом Саду, уручено петорици овогодишњих добитника.

ДНВ је то новинарско признање доделило Душку Богдановићу, Богомиру Мијатовићу, Душану Колунџији, Славиши Сабљићу и Јовану Пламенцу.

Поводом 70. годишњице поновног оснивања ДНВ-а, додељене су и споменице неколицини чланова те новинарске струковне организације за непрестану дугогодишњу посвећеност раду и посебан допринос остваривању програмских циљева ДНВ-а.

Извор: Танјуг

Фото: Мирко Вујовић

 

 

Пригодна бесједа свештеника Јована Пламенца након уручења награде „Златно перо“

Не тако давно, новинарство је на овим нашим просторима било дефинисано као друштвено-политички рад.

Сада, у времену мондијализма, односно глобализма и либерализма, природног насљедника једнојајчаних близанаца комунизма и фашизма, који су се својевремно посвађали на крв и нож, новинарство је – партијски рад.

Није, наравно, тако дефинисано. Али, посљедично, у времену када је декларативно „владање народа“ у стварности „владање народом“, и декларативна медијска слобода у стварности послушност политичким и криминалним центрима моћи, такође једнојајчаним близанцима, у стварности то је тако.

„Слобода“ као еуфемизам за потчињеност, у стварности је спутавање слободе коју је човјеку дао Бог.

У оваквој пошасти друштвеног живота новинар може бити или онај који неће дати „вјеру за вечеру“, или онај чији се карактер и осјећај морала уклапају у свеопшту лаж, као „лего коцкице“.

Овај првопоменути новинарски сој заслужује пажњу овог догађаја. Њему је припало у дио његовање темељних вриједности овдашњег народа: његовог језика, духовног и културног бића…

Не знам како је код других на овим просторима, али језик српског народа је нагрижен, као да је поливен киселином. Прво му је извађена утроба – писмо на којем је узрастао. Дивно писмо Ћирилово и у Србији постаје реликт. Потом га је преплавио нови технолошки језик, сав од туђица, и увукао му се у сваку пору. Сада такав пршти наоколо, у свим животним ситуацијама, и не само из уста младих. Свеприсутна „литерарна“ форма је – СМС.

У Црној Гори, српски језик је чак и обезимен. Двотрећинском већином у Парламенту. Много веће страдање је остати без имена, него остати без главе.

Српски народ је под окупацијом. И то много тежом и посљедичнијом од физичке – под окупацијом своје културе. Антикултура Запада, попут космичке црне рупе, убрзано усисава генерацијама вајану љепоту културног насљеђа нашег народа.

Наша етничка групација се урушава као греда у коју је ушао сипац.

Ријалити животна философија није видива само на неколико телевизијских канала; она се као заразна болештина увукла у породице. Општи промискуитет за посљедицу има све рјеђе и све позније склапање бракова, све чешће пуцање бракова, утробно чедоморство киретажом и много више средствима за контрацепцију, све чешћу вантјелесну оплодњу, афирмацију педерастије… Уз дрогу, то је логичан слијед антикултуре која је и нашем народу тако перфидно наметнута, умногоме посредством медија. Све ово за посљедицу има и раслбаљивање његовог духовног бића.

О, како велика „Њива Господња“ могу бити медији. Њој су потребни дјелатници: честити новинари.

Богу хвала да ове вриједности новинарске професије препознаје Друштво новинара Војводине.

 

Јован Пламенац

Advertisements