parizПариз

Париз је ових дана постао поприште васељенске борбе. Борбе у којој нема, и не смије бити неутралних и незаинтересованих. „Анђео смрти“ је прошао паришким улицама и Европљанима, на ужасавајући начин, учинио разумљивом – косовску драму. Ону драму коју су Срби проживљавали недјељу дана прије, у истом том граду, чекајући гласање држава чланица УНЕСКО. А гласало се на тему, да ли УНЕСКО треба да озваничи и призна плодове једног насиља, плодове истинског тероризма. И тако је, дух трагичне косовске збиље, у два маха, прошао кроз Париз. Када је у питању ова „косовска“ тема, Париз се одбранио од насиља и неправде, и можда је баш зато ударац „злих сила“ тероризма на тај град, био тако жесток.

Онај ко ми замјерa због овог „метафизичког“ увода, нека се запита шта нам нуди „чињенична“ анализа догађаја? Ко су терористи? Ко их је створио? Да ли су ближи Курану и џамији, или империјалистичим тежњама Западног свијета? А ако покушате да одговорите на ова питања, видјећете да је моја наративна метафизика много објективније и конкретније становиште, од свих званичних политичких саопштења.

Поред својих бројних историјских и актуелних звања и улога, главни град Француске има статус сједишта УНЕСКО-а, организације основане са мотивом да ради на интеграцији различитости овог свијета. УНЕСКО повезује оне научне, образовне и културне иницијативе, које долазе од међународно признатих држава. Иницијативе које долазе од онога што је већ договорено, сређено и уређено…од онога што је легално и легитимно. А тема о којој се гласало у Паризу, била је жеља насилника да на „мала врата“ озваниче плодове свога насиља, …да једнострану, оружану сецесију прогласе државом! А оно што нијесу признале УН, није могао признати ни УНЕСКО. Организација која уједињује – није могла да призна откидање и пресјецање. УНЕСКО презире сјечење и маказе. Презире политичке маказе силе и терора. УНЕСКО штити љепоту.

Маказе

Можда помињање маказа на овом мјесту звучи рогобатно, – али имао сам жељу да конкретизујем и визуелизујем тај убилачки порив да се кида и сијече оно што генерацијама и вјековима стоји увезано и испреплетано у својој љепоти. Јер, оно што лијепо расте не треба кидати. Косово – Патријаршија- Свети кнез Лазар – Србија….или Косово- Обилић-Његош-Црна Гора…или, ако хоћете Косово-културна баштина-демократија-Европа…

trazim srbina УНЕСКО против маказа

Појам државе, тј. државне независности је толико девалвирао у данашње вријеме, да се, с пуним правом, морамо питати – колико данас заиста имамо независних држава, оних држава које су истински суверене ( у складу са нововјековним идеалима просвећене Европе )? Са тим у вези иде и питање – има ли смисла трошити ријечи о независности некакве новонастале, самопроглашене државе „Косово“, – онда када је велико питање имају ли ту независност и оне политичке творевине које формално-правно имају међународно признање ( овдје мислим на готово све балканске државице 21. вијека )? Међутим, на нивоу символике и медијске, идентитетске пропаганде, потпуно је јасно зашто су Срби, на све четири стране свијета, подигли толику прашину око „Косова у УНЕСКО“. Није незамислив, нити би био дуг, пут од једног таквог административног признања, – па до рецимо, прогона српских свештеника, вјерника и ђака богословија, из косовских православних светиња. Политичке, идеолошке маказе – умију само да кидају, и да „нагрде“. Оне не знају за повезивање.

Божијим чудом, – стварно мислим да је то у питању – тзв. држава Косово није добила чланство у УНЕСКО. Тако су држава Србија , а са њом и СПЦ, стекле прилику да у наредне двије године – молитвом Богу, дипломатском умјешношћу и изношењем неспорних истина, сачувају Косово, као нејљепши сплет плодова свога вјековног постојања…

Обилића пољана

Исто тако мислим, да није далеко од Божијег прста, то што наша, обновљена држава Црна Гора, своје прве међународне кораке прави „саплитањем“ и брукањем на тему тзв. косовске државе. Као прво, искрено мислим, да није имало смисла да се Црна Гора изјашњава, по овом, унутрашњем питању државе Србије. Ако већ нијесмо политички сљедбеници визија краља Николе, онда смо могли да ћутимо. Гласно да ћутимо. Јер смо се од Србије „раздружили“ кроз референдумску кампању у којој се причало: „Свако нека узме своје, нико никоме да се не мијеша у двориште…. и тако то“. И онда, шта би – прво па, Косово!!! Косово су пожурили да признају они, које је на власт довела маса демонстраната, окупљена на подгоричким улицама, између осталог, баш због Косова и терористичког сепаратизма на њему, крајем 80-тих година прошлог вијека. Неко ће рећи да је ту масу демонстраната инструирао Милошевић, и да је све било обојено Милошевићевом интерперетацијом косовског питања – али то му дође исто, или још горе, када се ради о неким моралним принципима црногорских државника.

kosovo kfor 675x421 УНЕСКО против маказа

Но, лако ћемо што су они забили „маказе у леђа“ Србији, тј. лако ће Србија изаћи на крај са тим, него што они оваквим поступком сијеку везу Црне Горе са самом собом. Еј!!! Траже се везе, – историјске, културне, духовне- нас савремених Црногораца, са Дукљом, са Војислављевићима…тражи се 1000 годишњи континуитет…и нека се тражи, али зашто онда узимаш, па ето баш маказе, и исјецаш из сопственог породичног албума све Петровиће, и све Црногорце, који су Косово доживљавали као темељ Црне Горе, и као темељ Цркве у Црној Гори, – и те најљепше слике своје прошлости, буквално бацаш под ноге?

Наравно, увежена господо неистомишљеници, – ово је почетак трећег миленијума. Нећемо сви да гусламо, нити ћемо сви носити старе црногорске капе. Не морамо сви да будемо вјерници, нити је обавезно да нам свима једина литература буде „Горски вијенац“. Али, традиција, културни идентитет…они су важни у сваком времену и у сваком озбиљном народу. Неподношљиво је слушати како се овдје са дивљењем говори о нпр. „традицији Вимблдона“ ( о бијелим гаћама и мајцама тенисера, о недјељи у којој се не играју мечеви, о краљици која поздравља финалисте …); о томе како је лијепо што звоник цркве у Пизи стоји криво, а не право; о интересантном историјском феномену Далај- ламе и Тибета, а нашу, сопствену Обилића пољану на Цетињу, кидамо из свога памћења и свога срца.

Извор: Ин4С

Advertisements