download У Цетињском манастиру сјутра ће бити обиљежена 140-та годишњица од оснивања Црногорског друштва Црвеног крста.

Свету литургију служиће цетињско свештенство и свештеномонаштво, са почетком у 9 часова.

У наставку Литургије, око 12.30 часова, биће служен помен оснивачимма и упокојеним добротворима ове организације.

Р.В.

Оснивање Црногорског друштва Црвеног крста

Устанак хришћанског народа у Херцеговини против вјековних турских завојевача, отпочет у љето 1875, довео је до великог народног страдања. Стога је 3. августа 1875. на Цетињу основан „Одбор за страдајуће Херцеговце“, „који ће прикупљати помоћ за страдајуће Херцеговце и старати се о чељади херцеговачкој, која су пријешла и која ће још пријећи у Црну Гору. Међутим, устанак је букнуо и у Босни. Тијем веће потребе настају и од родољуба нашега веће се жртве захтијевају. Зато позивамо Црногорце, и свакојега Србина и Словенина и човјекољупца да су чим год може, притече час прије у помоћ да олакшамо судбину јуначким борцима и жалосно стање породицама њиховим“, како стоји у обавештењу које је Одбор објавио. За предсједника Одбора изабран је митрополит Иларион а међу осам чланова били су и архимандрит Висарион Љубиша, настојатељ Цетињског манастира и ректор Богословије, свештеник Стеван Капичић, протопрезвитер цетињски и Божо Новаковић, професор Богословије.

Одбор је одмах развио живу и разгранату активност. Међу најважнијим су слање позива љекарима – добровољцима и организовање њиховог доласка, као и опремање и уређење болница на Цетињу, Шавнику, Дробњацима, Жупи Никшићкој (у конаку манастира), Андријевици и Грахову.

Поред добровољног а иначе напорног рада у Одбору, сви чланови, на челу са митрополитом Иларионом, дали су и новчани прилог. Поред њих, са територије цетињске капетаније, међу осталим добротворима, свој прилог су дали и сви свештеници који су живели на том простору. Истоветно је било и са свим другим просторима. Извештаји о раду Одбора и пристиглим прилозима су објављивани сукцесивно, из броја у број службених новина „Глас  Црногорца“. Овај одбор, био је у ствари правни заметак Црвеног крста Црне Горе.

Упоредо са добротворним радом Одбора за страдајуће Херцеговце, током јесени 1875. текао је и процес формирања Црногорског друштва Црвеног крста. Акт о ратификацији Женевске конвенције Међународног комитета Црвеног крста датиран је 17. новембра 1875. од када се рачуна настанак Црногорског друштва Црвеног крста као равноправног члана. Потом су изасланици Међународног комитета из Женеве дошли у Црну Гору ради ратификације Правила, која је одржана у Цетињском манастиру, од 1. до 11. јануара 1876. За предсједника Друштва Црвеног крста изабран је архимандрит Висарион Љубиша, настојатељ Цетињског манастира.

Убрзо је отпочео Црногорско-турски рат и митрополит Иларион, на челу Одбора за страдајуће Херцеговце, и архимандрит Висарион, на челу Друштва Црвеног крста, имали су посла и многоструких обавеза које су превазилазиле њихове физичке могућности. У Црној Гори је од 1875. до 1877. боравило 10.818 породица из Херцеговине или укупно 62.496 лица. Обезбиједити макар и минималне услове за одржавање живота толиком људству био би проблем било којој европској земљи онога времена, а камоли Црној Гори са мање од 200.000 становника, и иначе по много чему најсиромашнијој европској земљи. Главна трансмисија у читавој активности око лијечења рањених и обољелих бораца, међу којима црногорских и херцеговачких и преко 11.000 турских рањених војника, и старања о прогнаницима у импозантном броју било је повјерено Друштву Црвеног крста. Оно је у границама максималних могућности обавило овај задатак и стекло велики углед у свијету. Одбор цетињски за страдајуће Херцеговце наставио је своју хуманитарну дјелатност око збрињавања избјеглих херцеговачких породица, док је Друштво црногорског Црвеног крста преузело све послове, укључујући цјелокупно старање око лијечења рањеника.

До 1875. било је двадесетак друштава Црвеног крста у Европи, чије су земље 1863. потписале Женевску конвенцију о рањеницима. Потписници тог међународног документа формирали су 1864. Међународни комитет Црвеног крста са сједиштем у Женеви. Конвенција о рањеницима била је упућена и Црној Гори. Распламсавање устанка у Херцеговини утицало је на црногорског књаза Николу да убрзо потом одобри тај документ, да га потпише и уврсти тако своју земљу као 22. члана међународне заједнице који је озаконио Женевску конвенцију о рањеницима.

За првог предсједника Друштва црвеног крста изабран је архимандрит цетињски Висарион Љубиша. Почевши од Висариона Љубише, радом Црвеног крста у Црној Гори ће руководити митрополити црногорски све до грађанског рата 1941–1945, када је Цетињска митрополија насилно уклоњена из јавног живота, па самим тим и из организације Црвеног крста.

(Преузето и приређено према: др Павле Кондић, докторска дисертација (у рукопису) и Предраг Вукић, Историјат Цетињског манастира“ у монографији „Цетињски манастир Рођења Пресвете Богородице“, Цетиње, 2015. Сви датуми у тексту су по јулијанском календару, који је у то вријеме био у званичној употреби и у државној администрацији.)

Advertisements