Едвард Мунк. Крик (фрагмент) Скоро сваког дана медији преносе вести о погибији људи – у терористичким нападима, катастрофама, несрећама… Чак и ако се сличне ствари дешавају далеко ван граница наше земље, тамо где је мала вероватноћа да ће се човек наћи у скорије време, људска трагедија га не оставља равнодушним. А ако гину наши сународници, ако се експлозије дешавају у нашем граду… Буре емоција се обрушавају на нас као лавина и не можемо увек да се супротставимо овој лавини. И све се то дешава поред «свакодневних» стресова. Анксиозност и страхови многе људе обузимају у тој мери да дословце почињу да се плаше сопствене сенке.

Како да живимо с таквим стањима, како да се боримо с њима? И треба ли да се боримо с њима? Шта је страх и по чему се он разликује од анксиозности? Да ли избављење од стреса увек треба тражити у храму? Како постити у случају депресивних стања? О томе разговарамо с ректором Института за хришћанску психологију протојерејем Андрејем Лоргусом

– Оче Андреје, данас страх и забринутост господаре многим људима. Због терористичких актова људи се чак плаше да користе јавни превоз. Шта човек може да учини како би победио овај страх?

– Ови страхови су сасвим адекватни. Није могуће натерати људе да се не плаше. Зато не видим потребу да покушавамо да победимо страхове.

Посттрауматска терапија нема за циљ победу над страхом. Реч «победа» је овде неумесна. Зато што није тако да се људи просто боје. Страх није емоција којом се не може управљати, већ сасвим логична последица стреса или шока. Овде је боље говорити о томе како да се помогне људима да превладају посттрауматско растројство.

У случају терористичих актова треба имати на уму да је овај трауматски поремећај изазван информацијама, новостима и сензацијама о катастрофама и трагедијама. Овде до растројства не долази код самих учесника у догађајима, већ код оних који су постали сведоци кроз средства за масовно информисање. И, по правилу, ови људи се не укључују у статистику настрадалих. О њима се не говори и не пише, они се не обраћају медицинским установама. Али таквих људи има веома много. Њих нико не броји – они улазе у некакав невербализовани фонд трауматских поремећаја. Дакле, има људи који су после експлозија у метроу, на пример, на станици «Автозаводска» за цео живот престали да користе овај облик јавног превоза. Имао сам пет таквих случајева у својој пракси и то је озбиљан број оних који су се обратили само мени.

– Да ли бисте могли да објасните природу настанка стреса и панике после гледања информација о терористичком акту? Како настаје овај страх?

– Стрес, по правилу, настаје чим људи виде снимке с лица места несреће, кад виде како људи гину. Сећам се, кад је била експлозија на Домодједову, преко интернета и на телевизији су нам приказивали прилично много кадрова о томе како је изгледао аеродромски простор после експлозије, при чему су се видела чак и тела погинулих. Ето, такви кадрови су већ трауматични. Исто је било и после других терористичких актова у метроу: на «Автозаводској», на «Лубјанки», на прелазу код станице «Пушкинска». Гледајући фото и видео снимке изношења тела гледаоци доживљавају потрес и шок. А и сама вест о томе да су људи погинули делује на тај начин – зато што људи замишљају себе на месту жртава. Схватају да су били тамо, да су пролазили поред тих киоска и да су такође могли постати жртве експлозије. Они као да доживљавају тај ужас, али га, наравно, доживљавају другачије, не као настрадали или као људи који су били непосредни сведоци терористичког акта. Зато што настрадали, они који су остали у животу, у прво време не осећају страх – налазе се у стању шока, страх долази много касније. А то ће, опет, бити другачији страх у односу на онај који доживљавају људи који су видели или чули вест о трагедији.

– У чему је заправо разлика?

– Они који су сазнали за експлозију, на пример, нису доживели физички утицај елемената који их погађају, нису уживо осетили ни талас експлозије, ни мирисе, ни дим, ни гушење, нису видели ни крхотине, ни крв. Они су доживели емоционални потрес замисливши да су такође могли бити жртве, брину се за своје ближње и најрођеније, који се, на пример, најчешће возе овом линијом метроа. Саосећају и с настрадалима. А стање шока код људи који су директно настрадали представља оштећење нормалне физиологије тела. Оно за последицу може имати и физиолошке, и психичке и нервне поремећаје.

– Како човек треба да живи да га овакве емоције не савладају?

– Ако се ради о сличним трагичним догађајима човек не може да постане безосећајан. Нормално је да осећа бол других и да доживљава потрес. Мислим да је управо веома важно да човек сачува осетљивост на овакве догађаје, зато што супротно доводи до окрутности и насиља. Човек који престаје да осећа страх и смртну опасност сам постаје опасан по друштво, зато што може да пристане да одигра страшну улогу – улогу шахида или улогу курира с бомбом.

– Али док је сама способност за саосећање нормална, вероватно је стрес који дуго траје као последица овог потреса – већ патологија? Шта треба предузети у таквим случајевима?

– Ако се код човека запажа посттрауматско растројство, односно ако је чуо вести и не може да се контролише, ако га је обузело стање шока које траје недељама, треба да се обрати стручњаку – психологу, психијатру. Посттрауматско растројство се лечи на неколико начина: и медикаментима, и уз помоћ психотерапије, како индивидуалне, тако и групне. Обавезно треба да се обрати стручњацима. Јер, ако човек остаје у овом стању, код њега се развија посттраумтски синдом, који може да се испољава на различите начине. На пример, променом психотичког стања. Овакав човек постаје изузетно анксиозан и сумњичав, нема више поверења у јавни превоз, плаши се улице, труди се да избегава људе, гомилу, отворени простор. Почиње да се плаши људи за које му се чини да ће подметнути експлозив – рецимо, црнокосих, брадатих, Кавказаца, Азијата… Може се развити параноја.

Људи који су доживели посттрауматско растројство после терористичких актова и нису превазишли ову психолошку трауму могу почети да се понашају параноидно, што више није опасно само по њих, већ и по околину, посебно ако се ови људи удружују у групе. Као што знате, манијакално настројене групе с фанатичним понашањем у стању су да почине насиље.

– Изговорили сте реч «превазишли». Шта сте имали у виду?

– Психотерапеутски рад – индивидуални или групни. Узгред речено, у неколико земаља познато је искуство оваквог рада с људима уз помоћ мас медија, пре свега уз помоћ телевизије. Праве се специјални спотови на којима раде психолози и социјални радници. Ови спотови су упућени различитим групама становништва, и намењени су за гледање код куће и у школама, на пример. И редовно се приказују. Видео сам то у Израелу кад је пре неколико година гађан ракетама с територије Палестинске аутономије. Тада се на телевизији око око 20–30 пута приказивао врло стручно направљен спот. Као прво, објашњавало се како човек може да се заштити, где и како може да се сакрије; а као друго одлично су изабрани водитељи: мирни гласови, пријатна лица – то су били психолози; као треће, у ове спотове су убачени кадрови који су имали умирујуће, благотворно дејство. Тако да је гледалац из стања шока могао да пређе у делатно стање.

– Сматра се да су јесен и пролеће годишња доба кад долази до извесног поремећаја психе, а код болесника до погоршавања болести. Да ли је то тачно?

– Да, заиста, у овим периодима се запажа погоршање болести код људи који од њих пате. У том случају треба да се хоспитализују у клиници и да приме терапију, да добију медицинску помоћ. Али у принципу, и здрави људи се могу наћи у стању депресије. Сад је, на пример, новембар, – то је, наравно, депресивно годишње доба кад многи осећају додатну психичку напетост.

– Да ли човек који се налази у стању стреса и тешке анксиозности може да нађе утеху и мир у храму – долазећи на богослужења и молећи се? Или ће то бити покушај да побегне од болести?

– Не може постојати један одговор на ово питање. Одговор неће толико зависити од тога у каквом стању је човек, већ и од тога какав је то човек.

За црквеног човека који је навикао да долази у храм и на богослужења – то је, наравно, и подршка и утеха, и благодатна помоћ за превладавање својих емоција и проблема.

А за оне који не иду у цркву све је нешто другачије. Постоји група људи за које ће одлазак у цркву представљат утеху и помоћ. Али то могу да одреде само сами људи. Ако храм на њих делује умирујуће, ако осећају његову молитвену атмосферу, ако осећају радост у храму, наравно, одлазак на богослужење ће деловати позитивно.

Међутим, постоји и таква група људи којима је веома тешко да дођу у храм, зато што Цркву асоцирају с нечим мрачним и претећим. За њих је Црква суд и провера савести. Одлазак у храм у стању посттрауматског растројства за њих може имати негативне последице: може изазвати погоршање њиховог психичког стања. Зато је за такве људе боље да се уздрже од одласка у цркву.

Друга је ствар ако се са свештеником срећу, рецимо, у школи веронауке или на предавањима – на неком месту ван храма. Можда чак и код куће. Разговор са свештеником за њих може бити користан и утешан.

Постоји и таква група људи с посттрауматским растројством за које је врло опасно да посећују места која подсећају на смрт: гробља, споменике, меморијале жртава и слично. Посета оваквих места изазива код њих доживљај смрти и страха за ближње. И то треба имати у виду. Имао сам неколико случајева кад је мајка болесну кћерку одвела на гроб старца и код ове је тамо дошло до погоршања, тако да су морале хитно да се врате кући и да позову хитну психијатријску помоћ.

Као што видите, нема истог рецепта за све. Обавезно треба имати у виду специфичност човековог психичког стања. За једне је храм радост, а за друге – подсећање на смрт. Треба да узимамо у обзир ове индивидуалне особености да не бисмо нашкодили људима.

Али за већину нас, наравно, Црква је за живе, а не за мртве, то је радост живота, а не смртоносна опасност.

– Многи се потиштеног стања ослобађају захваљујући антидепресантима, и то по свом нахођењу? Како се односите према томе?

– Негативно. Најбоље је никакве лекове не узимати самостално, ипак се треба посаветовати с лекром. Управо с лекаром. Ја сам, на пример, психолог и одбијам да дајем препоруку за било које лекове – говорим људима да се консултују с медицинарима. Ту не сме бити никаквог аматеризма: то је опасно по живот.

– Анксиозност често човека доводи у стање чамотиње, чак и очајања. Како човек да се разабере са собом, са својим страховима? Како уопште да разликује страх од анксиозности?

– Главна разлика између анксиозности и страха јесте у томе што код страха увек постоји предмет страха. Човек треба да схвати чега се плаши. И ако се, на пример, човек плаши да се вози метроом и не користи ову врсту превоза, може да се осећа мање или више адекватно, мирно. А анксиозност није повезана с нечим конкретним и зато не пролази, већ се огледа, час у јачој, час у слабијој напетости у људској души. Веома се тешко може вербализовати. Веома се тешко дефинише зашто је човек анскиозан. Зато је много теже радити с анксиозношћу. То је нејасно и стално присутно стање које човеку доноси веће проблеме од страхова. Страхови се могу избећи зато што се може избећи њихов извор – предмет страха. С анксиозношћу се не може тако поступити – она нема лице.

Анксиозност се увек појачава кад се дешавају неки трагични догађаји, смрт блиског човека. На анксиозност код људи веома утичу медији, и узгред речено, то је један од проблема савременог света: медији врше огроман трауматски утицај на људе. Али новинари то не схватају – њима су потребне сензације, а за анксиозне људе сензације су исто кад би се на отворену рану сипала со или кад би се полила јодом: то је врло болно.

Оно што медији чине људима може се назвати једном речју: насиље! Притом новинари понекад не само да не узимају у обзир појачана осећања људи, већ напротив: манипулишу људском анксиозношћу, зато што им се чини да тако могу да зараде поене и да постигну бољи рејтинг, а самим тим и новац. Зато што су управо анксиозни људи аудиторијум који хрли у потрагу за спасењем дајући притом новац за средства за заштиту.

Тако да је, поновићу, теже радити с анксиозношћу и она се испољава и ујутру, и увече, у несвесном и свесном стању, у сну, у дремежу и на јави. Анксиозност лишава човека радне способности, одузима му снагу. И на крају крајева доводи до соматских поремећаја: хипертоније, поремећаја рада органа за варење, поремећаја хормонских циклуса. Анксиозност је врло озбиљан проблем, али није болест.

– Да ли правилно схватам да анксиозност стално тражи излаз и може да нађе свој узрок у свакој ситуацији?

– Ако имате у виду прелазак анксиозности у страхове, не тражи анксиозност свој предмет – човек га тражи, зато што му је много лакше да подноси страх него анксиозност. Много је лакше кад је немир усмерен на нешто конкретно. А кад човек не зна чега се плаши – то је веома тешко стање. Ево, на пример, тероризам. Да, то је нешто конкретно, али.. врло неодређено. Терор нема граница и зато је страшан. И људе мучи ова неодређеност. А ако се конкретизује – биће им лакше.

Човеку је својствено да пребаци анксиозност у страх. Сећате се код Висоцког: «То је таква срећа, браћо. Сад сам миран! Чега да се бојим?» Прецизно је описано олакшање приликом преласка бриге у страх од нечег конкретног.

– Ускоро наступа Божићни пост. Људи ће се ограничавати у храни – једни у већој, други у мањој мери. Како по вашем мишљењу исхрана утиче н бригу? Да ли на људе који су подложн стресу и анксиозним стањима пост има негативан или позитиван утицај?

– На неке људе пост може негативно утицати. Зато што је пост ипак труд и напор. Напор за анксиозне људе представља још један утрошак психичке снаге, зато је анксиознима теже да посте. Не треба заборавити да храна у знатној мери има својство утехе. Врло често – и то је озбиљан предмет психолошког рада – људи своје страхове и бриге «затрпавају јелом»: почињу да једу много, без престанака. А овде почиње пост: не сме се. И овај дисонас само додаје психолошки негативан утицај.

Али за људе који се не налазе у анксиозном стању и који немају проблема с варењем пост је чак веома користан ако је правилно организован. За време поста човек се више усредсређује на духовно, у њему се одвија темељан рад на себи.

А ако се ограничењима у храни дода још и уздржавање од медија – ако човек не буде гледао телевизију и ако не буде читао вести на интернету, корист од поста ће бити још већа. И забринутост ће се очигледно смањити.

Никита Филатов
Извор: Православие.ру
Advertisements