mitropolit-01 По мом дубоком убјеђењу и неком унутрашњсм осјећају, један од главних, ако не и главни узрок свих овдашњих неразумијевања, сумњичења, политичких и друштвених распри, подјела (које руку на срце имају историјскосоцијално поријекло), братских омраза и зађевица, оптужби и других врста неспоразума у последњих 25 година лежи у чињеници да су почетком деведесетих плејаду какотако крштених комуниста наслиједила њихова некрштена дјеца. Она су у новим околностима само наставила ону антибожју педесетогодишњу идеологију, креирајући овдашњу стварност искључиво кроз своје кратковиде наочаре у марксистичко -титоистичком духу.

Разумијем донекле, има овдашњи човјек неку своју урођену наивност која проистиче из оног дубинског, да не кажем исконског цвијета поштења, па следствено томе и да тврдо повјерује свакаквој идеологији и да јој на крају остане вјеран до самог краја. Управо је такав случај био у Црној Гори.

Али, по оној старој: кад Бог на једној страни затвори врата, он на другој обавезно отвори прозор и да нову прилику за поправни сваком појединцу и заједници уопште. Тако се и десило почетком деведесетих година када је завршена једна епоха и када је почињала нова.

Након педесетогодишњег сна, да не кажем мрака, овдашњи народ је до те мјере био духовно изгладнио да је вапио за неким ко би га нахранио, дао му наду и ријеч утјехе која би продуковала или барем помогла у свеукупном, мукотрпном, моралном и духовном препороду и повратку себи и свом исходишту, својој вери и традицији, на крају и витешком људском достојанству.

Имајући у виду да је сваки човјек по својој природи и суштини религиозно биће, без обзира на то што неки тврде да то нијесу, требало је само разгорети у срцима људи прадједовску вјеру… У вољи је Црногораца хоћемо ли, ако хоћемонема те силе која то може зауставити.

Тако је и било, дошао је, по послушању Цркви, али ја бих ипак рекао и по промислу Божјем човјек од педесетак љета, врхунски интелектуалац, теолог, а уз то и лично храбар и вољан да дјела и вида народне ране и душе… А свака рана тражи доброга љекара, као што душе ишту искусног видара.

Јасно је, нигдје није тако тешко бити владика и носити крст као у Црној Гори… Остала је она народна да Црногорцу не треба свештеник, он хоће директну „линију“ с Богом!?

Требало је, дакле, а то је могао међу нама оваквима какви смо, а и некима горима само човјек пун живе вјере да би придобио повјерење прагматичних Црногораца, који много не вјерују ријечима, њима је важно дјело.

Он се храбро ухватио у коштац са свиме што му се нашло на путу, и није то баш увијек ишло лако, било је и момената повуципотегни, али је ипак на крају успијевао да смири и страсти, и душе узнемирене браће.

Знао је мудрац да су опасне ситуације када Црногорцима крв удари у главу, да неријетко и ријечи сађу на орозе. Његов језик и његова ријеч, а свједок сам томе небројено пута, очински су, пуни љубави и страха за повјерено му стадо… Он је и оштар и правичан, често га неки неваљали синови нашег рода не разумију, водећи се превасходно својим атеистичко-нихилистичким схватањима живота и свијета.

Дошао је без икакве сумње, што бисмо рекли, на ледину и за ових двадесет и пет година дигао све што је било у рушевинама… Упоредо с храмовима дизао је и подизао људе, тражио је људе, налазили су они њега. Слично се сличном радује, говорио је.

Наравно, да кажемо и да га једна „шачица“ у Црној Гори никад није прихватила… То су они којима је „инфекција“ претходно поменутом идеологијом метастазирала и који више не желе ни сами себи да помогну… Који су неријетко и љути помало на себе, али и на њега… Зашто, остало је нејасно?!

И поред често показиване мржње према њему, он је одговарао родитељски, педагошки (преко двадесет година предавао катихизис на Богословском факултету)… Не љути се, притом сваког братски грлећи, позивајући на честитости чојство, својствено старом кову људи…

Чак и онда када су у неко доба ноћи неки острашћени Цетињани упадали у резиденцију с разним намјерама и питањима, почевши од тога да им објасни јесу ли Срби или Црногорци или да му кажу колико га мрзе, он је одговарао да они не могу да га мрзе колико он њих може да воли!

Да не помињемо бројне каменице које су из руку злоупотријебљене омладине полетјеле ка ћивоту Светога Петра и ка њему, све им је опростио, а да ли је Бог о томе нећу сада и овдје…

И све оне групице црногорских атеиста, аутокефалаца и других појава, врста и појавних облика који нијесу презали да кевћу за владиком по новинама и телевизији, када би их каква случајност (или не) навела да се сретну с њим, вјешто би тај сусрет успаничено избјегавали, склањајући се по улазима и споредним улицама.

Мислим да многи у Црној Гори тога нијесу свјесни да живимо и да смо савременици једног од највећих људи од Светог Петра наовамо… Сигуран сам да ће се помињати с поносом за коју деценију да смо живели у вријеме митрополита Амфилохија, у вријеме великог препорода, али и вријеме стрепње и бојазни од сила таме, што на крају крајева и није ништа ново… Тамо гдје је светиња тамо су и велика искушења. Али, ако је Бог с нама, ко ли ће против нас. Ових дана навршило се тридесет година његове архијерејске службе и двадесет пет година откад је митрополит Амфилохије на трону цетињских митрополита.

Долгодејствуј, владико, на многаја љета!

Извор: Дан

Advertisements