Радојевић Свештеник Слободан Радојевић, који од недавно службује у Рожајама, као добар и врло учен пастир, плијени вјернике својом несебичном добротом и човјекољубљем, а они му узвраћају пажњом и поштовањем. У разговору за „Дан” Радојевић каже да није желио да постане монах, да би се посветио само Богу, већ да буде свештеник и породичан човјек, који вјерно служи Цркви. Трагедија коју је доживио као десетогодишњак каже да је оставила дубок и неизбрисив траг у његовој души и располовила му срце на два дијела. У једном тренутку изгубио је оба родитеља, осмогодишњег брата и стрица. Породични излет на Биоградско језеро каже да ће памтити док је жив. Возећи чамац по језеру 1998. године, његов отац је, присјећа се Слободан, највјероватније доживио срчани удар. Тада је дошло до превртања чамца и страдања његове породице.

Чудесни су путеви господњи

-Свештенички позив је такав да човјек никада не може да бира и планира гдје ће да живи. Имали смо прилику да одемо у Аустралију, или у Србију, али Господњи путеви су чудесни. Битно је да човјек буде испуњен миром и срећом и да воли посао који ради. Једино што нам недостаје је некакав културни живот којег у малим срединама нема довољно, али због тога никако не смијемо бити тужни јер вријеме увијек покаже оно што је најбоље за човјека, поручује Радојевић.

-Нико од нас није био пливач па ни ја, али сам урадио скоро немогуће. Успио сам да окренем чамац и ускочим у њега и тако спасем свој живот. Остала ми је тада само петогодишња сестра која се спасила грлећи оца чије тијело је плутало по површини воде. Иако сам све ово преживио, не сјећам се ни једног тренутка осим сцене када сам видио стрица и мајку како тону у воду, присјећа се Радојевић, како каже, најтрагичнијег момента у свом животу.

Он и сестра су наставили живот у селу Лепенац, гдје су одрасли уз бабу и дједа, чије смрти су такође тешко поднијели.

-Од првог тренутка сам био свјестан ненадокнадивог губитка, али док сам био дијете лакше сам подносио бол и недостатак родитељске љубави. Када сам дошао до средње школе и факултета, спознаја тог губитка снажно ме је потресала и ти тренутци ме прате и сада, прича Радојевић.

Још у младим данима био је, каже, веома посвећен Богу, али није планирао нити размишљао о свештеничком позиву. Међутим, како каже, чудесна ситуација је опредијелила његов живогни пут баш у том правцу.

-Током литије која се одржавала на Жабљаку, први пут сам обукао стихар и имао сам невјероватан доживљај. Осјећао сам се као анђео. Тај осјећај ме је преобразио, али и касније читање књига. Схватио сам да ћу кроз службу свештенства бити у прилици да се највише молим Богу, јер свештеник на проскомидије помиње имена свих мртвих и свих живих, а мени је то био циљ, молитва за све, каже Радојевић, који је уписао Богословски факултет у Београду 2008, а дипломирао 2012. године.

Током студија упознао је Невену, будућу супругу, која је такође дипломирани теолог. Интересантно је да овај млади брачни пар све срећне тренутке прославља 13. дана у мјесецу, разбијајући на тај начин предрасуде. Невена каже да су она и Слободан рођени 13. августа, односно 13.јануара.

-Сви догађаји су нам везани за тај 13. у мјесецу. Планирали смо вјенчање 18. октобра, али узели смо се 13. октобра. Интересантно је и то да смо се вјенчали у цркви „Ружици” на Калемегдану, посвећеној рођењу Пресвете Богородице, а сада Слобо службује у овој цркви која се такође зове „Ружица”, која је посвећена рођењу Светог Јована Крститељи. И наше грађанско вјенчање обављено је 13. децембра у општини Беране, а да то нисмо ни планирали. Ми нијесмо сујевјерни, јер сваки дан може бити лијеп уколико га учинимо срећним, а 13 је наш срећан број, каже Невена.

Након трогодишњег службовања у беранској парохији, Радојевићи су се доселилу у Рожаје. Свештеник Слободан смисао живота види у хришћанском начину живљења и свједочењу Божјег присуства, и то га, како каже, испуњава.

-И у Беранама сам се трудио да радим на својој парохији. На почетку сам обилазио 200 породица а колеги свештенику оставио сам преко 400. Желим да и овдје буде нешто слично. У Рожајама већина породица прима свештеника, али цркву посјећују по два три вјерника. За мене је велики изазов да подстакнем те породице да долазе на литургије, некрштене да се крсте, оне који нијесу вјенчани да се вјенчају, а неожењене да се ожене и на томе ћу радити. Надам се да ће у Рожајама заживјети црквени живот и да се људи неће расељавати већ да ће остати овдје да чувају светиње које су изградили и да њихове потомке научимо да је ово њихово, закључује Радојевић.

Заједничка љубав узгајање цвијећа

Свештеник Радојевић каже да има доста хобија и да највише слободног времена потроши бавећи се дуборезом и сликарством. Његова велика љубав је и читање, што показује и импозантан број од преко 1.100 наслова у његовој приватној библиотеци. И Невена воли књиге, којима се посветила пишући поезију. Досад је објавила двије збирке пјесама. Њихова заједничка љубав је одгајање цвијећа и уређење дворишта па, како најављују, имају плану да на прољеће парохијско двориште претворе у цвјетну башту.

Вера Ратковић

Извор: Дан

Фото: Епархија будимљанско-никшићка

Advertisements