У последњих пола године догађаји у Црној Гори се стално изнова заоштравају. Талас политичких протеста и неслагања с политиком руковођења државом запљуснуо је и ову малу земљу. Један од најновијих камена спотицања у друштвеним противречностима представља позив Црној Гори за улазак у НАТО који је упутило руководство алијансе. Ову тему разматрамо са стручњаком за Балкан, сабратом Сретењског манастира, јеромонахом Игњатијем (Шестаковом).

Разговарала: Анастасија Рахлина
  • Сјећамо се недавних интервјуа с православним јерарсима у којима су говорили да док црногорске власти увлаче земљу у НАТО, народ то нипошто не жели. Каква је ситуација по вашем мишљењу?

– Људи који се налазе на власти у Црној Гори већ скоро 15 година, све ово вријеме поступно је воде према разним европским и атлантским интеграцијама. Природно, прилично дуго времена се воде разговори о могућем уласку у НАТО. Али овај циљ не представља одраз жеље већине грађана земље, који не желе да уђу ни у какав НАТО.

 

Да би се људи натјерали да то забораве, много новца се троши на пропаганду. Одржавају се сусрети, семинaри и округли столови. Медији су препуни позитивних информација о НАТО-у. На јутјубу се може наћи канал NATO Montenegro, на којем се приказују рекламни спотови у којима учествују познати друштвени прегаоци који најављују како ће свима бити добро и како ће бити безбједни кад уђу у НАТО. Како ће наступити потпуно благостање. Само што не кажу да ће на све сићи некаква посебна„НАТО-благодат“ и како ће наступити свеопште НАТО-просвјетљење. Читава Црна Гора је ових дана облијепљена билбордима у којима се говори о дивотама НАТО-интеграције.

Без обзира на испирање мозгова људи то не прихватају. Они у НАТО-у виде непријатељску силу која их је недавно физички уништавала, која је бомбардовала њихова села и градове и која им је донијела много несреће и патње.

У памятника невинным жертвам бомбардировки НАТО в Мурино. ЧерногорияКод споменика невиним жртвама НАТО бомбардовања у Мурину. Црна Гора

Ни историјски, ни идеолошки, ни културно, Црна Гора није повезана с НАТО-ом. То је нешто противприродно. Али Црна Гора у својој новијој историји, тачније њено руководство, чини много тога противприродног. Признаје квази-државу „Косово“, придружује се санкцијама према Русији, што може изазвати само смијех, одушевљено тежи ка НАТО-у. А организује још и геј-параде, пошто евроинтеграција није могућа без овог елемента. На жалост и један дио опозиције у Црној Гори који кроз демонстрације на улицама тражи фер парламентарне изборе и Прелазну Владу такође подржава геј-параде или пак нема анти НАТО ставове.

Притом велика већина становништва традицијално гаји симпатије према Русији, а у НАТО-у види непријатеља словенског јединства који је то доказао на дјелу.

  • Све ово подсећа на Украјину – постоји тежња власти да увуку земљу у западни свијет покрећући полуге национализма, и у томе једну од главних улога играју расколници с идејом националне „цркве“.

– Слично је, само што изгледа још апсурдније, јер има мање основа у стварном животу. Црногорска нација је производ комунистичке идеологије.

За вријеме пописа који је обављен у Кнежевини Црној Гори 1909. године 95% њених грађана се изјаснило да су Срби, без обзира на то што су мањи дио чинили муслимани или католици. У законику кнеза Данила из 1855. године се каже да у Црној Гори нема ниједне друге народности осим српске. У уџбеницима који су се издавали у Црној Гори 1914. године говорило се о томе да су „Црногорци по народности Срби, а да црногорска народност не постоји.“

То говори о томе да је народ у Црној Гори имао српску самосвијест. Владаре Црне Горе је увијек занимала судбина других српских земаља, односно судбина управо Срба као народа ван граница државе. То је било природно.

Територија на којој се сад налази Црна Гора је веома значајна за српску историју. Многи српски владари су потицали управо из ових крајева и она се може назвати једним од огњишта српске цивилизације.

Назив Црногорци се користи као географско-историјски назив дијела српског народа. И од овог географског појма је у ХХ вијеку уз употребу свих могућих технологија формирана црногорска нација, која наводно нема никакве везе са Србима и сад се супротставља свему српском.

Као што се у крајњем облику украјинског национализма све гради на супротстављању руском и Русима, тако се код Црногораца све гради на доказивању тога да нису Срби.

Али у случају с Црном Гором то представља још већи апсурд него у случају с Украјином. Језик којим говоре становници савремене Црне Горе и којим се говоре у Србији скоро се ни по чему не разликује. Постоје само неке фонетске разлике, дијалекти, изговор. А украјински језик, тим прије у његовој западној варијанти се нипошто не може назвати руским.

Својевремено су у формирању црногорске нације учествовали и аустоугарски посленици који су се трудили да поцијепају српско национлно тијело, као и комунисти.

Исто као што су комунисти били творци нових нација и граница у бившем Руском царству, тако су и у Србији после Другог свјетског рата створили савезну републику Црну Гору – основу за даљи развој мита о црногорској нацији. Осим тога, у ову републику су ушле територије које се никад нису сматрале Црном Гором.

Сербский букварь, напечатанный в Черногории в 1836 г.

У новије вријеме, већ после распада Југославије, направљен је програм за стварање свог језика – ради одрицања од српског језика.

Као званично писмо у Црној Гори је већ одавно уведена и латиница. Писменост у Црној Гори је одвајкада била ћирилична. Црна Гора је увијек била ћирилична земља и одједном су усвојили и латиницу. Зашто? Заинат Србима: „Не, ми нисмо Срби, код нас ће све бити латиницом.“

Латинска писменост је постојала у градовима на Приморју – који су дуго времена били дио Венецијанске републике или касније Аустро-Угарске монархије, – а које је Црна Гора добила после Другог свјетског рата за вријеме комунистичке Југославије. Тамо су кроз историју, у одређеној мјери, постојали римокатолицизам и латиница, али то нема директне везе с Црном Гором. Ови градови до 1945 никад нису спадали у Црну Гору као такву.

Црква самим својим присуством спречава ово преформатизовање свијести, и зато почиње потискивање Цркве и тежња да се она блати. Има и прогона.

Руку под руку с овом појавом одвија се форсирање идеје самосталне црногорске цркве и подршка организације с таквим називом која већ постоји.

  • А шта сад представља ова „црногорска црква“?

 То је вјештачка шарлатанска творевина, мора се рећи да је прилично примитивна по својој суштини и садржају, али је власти подржавају. Прије свега је подржавају медијски.

На њеном челу је Мираш Дедеић, такозвани „митрополит Михаило“. Средином деведесетих година прошлог вијека он је неколико година био свештеник у српском храму Константинопољске Патријаршије у Риму и служио је у Италији. Тамо је убрзо био стављен под забрану свештенослужења због канонских преступа а када је потом самоиницијативно прешао у Црну Гору и самопроглашен за тзв. митрополита црногорске цркве, он је од стране Цариградске Патријаршије лишен и чина и анатемисан.

Мираш Дедеич - "митрополит Михаил"

Мираш Дедеић – „митрополит Михаило“

Сад се налази на челу ове малобројне екипе под називом „црногорска црква“ и добио је одређену подршку власти која форсира овај пројекат. Црногорска држава жели да има своју цркву. У медијима се води врло активна пропаганда: да је Српска Црква малтене окупациона, да је запосјела имовину и тако даље.

Дедеић има врло мало својих присталица. Треба имати на уму да је ниво црквене културе у Црној Гори после распада СФРЈ био прилично низак и да је то била једна од југословенских република у којој је атеизам био врло заступљен. Ради се о томе да је од 1941. до 1945. године, углавном од руку комуниста погинуло 50% локалних свештеника. И касније су свештенослужитељи жестоко прогањани. Зато је управо у тадашњој Црној Гори атеизам био посебно уврежен. Након пада комунистичког система Црна Гора је, може се рећи, била „tabula rasa“ у вјерском смислу.

  Вођа црногорске расколничке секте тзв. ЦПЦ

Људи једноставно ништа не схватају и ова расколничка дјелатност продубљује друштвене несугласице. Има случајева да један брат иде код расколника, а други у канонску Цркву. Рођаци не говоре. Исто зло се чинило и приликом ширења комунистичке идеологије. Брат је убијао брата, а дјеца родитеље у име свијетле будућности и побједе свјетске револуције.

Узгред речено, Мираш Дедеић одржава односе с украјинским расколником Денисенком и другим одиозним преварантима у свијету религије. Одлази код њих у госте. Они га понекад посјећују и црногорски телевизијски канали им дају ријеч. Наравно, углавном хвале дивну црногорску државност и томе слично.

Денисенко је прије неколико година долазио у Црну Гору, такорећи, у „канонску посјету“.

То није чак ни апсурд, него гротеска, јадно обличје црквеног живота. Некакав шизофрени шоу на религиозну тему. Али с друге стране, по Украјини видимо до чега доводе ове игре.

Такозвана „црногорска црква“ је просто једна политикантска секта и оруђе у рукама политичара како би могли да задају ударце канонској Цркви, епархијама Српске Православне Цркве на територији Црне Горе. А Црква је чуварка самосвијести народа, коју одређене снаге у потпуности желе да измијене.

Председатель Скупщины Черногории Ранко Кривокапич и Мираш Дедеич

Предсједник Скупштине Црне Горе Ранко Кривокапић и Мираш Дедеић

Све се одвија у правцу преформатизовања мозгова и душа људи који живе у Црној Гори, у правцу формирања нове нације. Коначни циљ је да се одвоје од православља, од сопствене историјске прошлости, од свега, а у првом реду од Русије, уопште од источно-православне цивилизације и да се потпуно промијене.

  • Може ли се рећи да се задају осјетни ударци?

– Ако се погледају главни црногорски телевизијски канали и водећи медији, стиче се утисак да на територији земље доминирају расколници иако их у Црној Гори има изузетно мало. Против канонских јерарха се сво вријеме води непријатељска пропаганда. Једноставно, циљно се испира мозак становништву. На примјер, тиме се бави један од главних медија – РТЦГ (Радио и телевизија Црне Горе).

Они једноставно могу да називају црквене јерархе узурпаторима и да их часте другим епитетима. Стално их приказују у негативном свијетлу. А Дедеић се, без обзира на осредње интелектуалне способности, добро уклапа у општи неоцрногорски патриотски тренд.

И наравно, канонска Црква се у Црној Гори прогања – о томе данас отворено говоре архијереји Српске Православне Цркве. И то се само заоштрава.

  • У чему се то конкретно огледа?

– Сва пропаганда говори о томе да је Српска Православна Црква окупаторска Црква, да је запосјела све храмове, који заправо треба да припадају „црногорској цркви“ или самој Црној Гори.

Држава од Српске Православне Цркве тражи да се региструје као нова вјерска творевина, самим тим је сводећи на ниво некакве секте – онакве каква је заправо расколничка Дедеићеве секта. Управо она је регистрована у полицији.

Или ево последњег корака – у питању је закон, који у перспективи може изазвати велике имовинске проблеме Цркве.

Сад се о овоме води полемика. Огромна већина православних хришћана који живе на територији Црне Горе, ма како да се изјашњавају етнички, и без обзира на то за које партије да гласају, јесу духовна дјеца управо Српске Цркве тј. једине канонске Цркве у Црној Гри, и учествују њеним Тајнама.

У Црној Гори има много храмова у којима се не служи увијек, они су обично у селима. Расколници могу да дођу, да провале врата и да „служе“ тамо. Полиција се може правити да то не примјећује.

Постоји опасност да ће доћи до физичког обрачуна с појединим свештеницима. И главно је то што се праве озбиљни проблеми свим свештеницима који служе на територији Црне Горе, али нису њени држављани. А таквих има много.

Не дозвољавају им пријаву боравка без било каквих објашњења. У току последњих неколико година било је неколико случајева депортације. Односно, полиција је узимала и по закону је депортовала свештеника с територије Црне Горе.

Људи су покушавали да поштују све потребне процедуре, али их је држава, коју представљају државни органи унутрашњих послова игнорисала. Оваква пракса у Црној Гори постоји одавно. Црква је више пута протестовала против оваквог облика дискриминције.

  • То је веома озбиљна полуга утицаја.

– Да, посебно ако се има у виду да већина монаха и монахиња на територији Црне Горе нису родом из Црне Горе. Другим ријечима, већина монашког клира, ако нема црногорску личну карту, потенцијално доспијева под ову врсту притиска.

Држава може да издејствује да их остави без пријаве боравка и радне визе и да их депортује, или да им у извјесном тренутку једноставно не дозволи да пређу границу. Овај инструмент је већ више пута коришћен.

Исто се односи и на бијели клир. Било је случајева кад су свештеници били депортовани и више се нису враћали у Црну Гору да служе.

  • На који начин су, по вашем мишљењу, сви ови догађаји у јавном животу Црне Горе повезани с веома актуелним питањем о могућем уласку у НАТО? Чиме све то може да се заврши?

– Оно што данас видимо у Црној Гори може довести до истог крвопролића као и у Украјини. Друштво је подијељено и данашње државно руководство чини све како би га још више подијелило. Насилно покушава да промијени вјековну свијест народа, и то изазива отпор.

Природно, сви ови пронатовски пројекти противријече вишевјековној свијести већине црногорског становништва. О томе говоре чак и они статистички подаци које сакупљају сами државни органи.

Веће или мање политичке протесте који се скоро пола године дешавају у Црној Гори не организују хомогене снаге – не треба се варати и мислити да је то искључиво народни „устанак против НАТО-а“. Тамо дјелују различите снаге које имају различите политичке интересе.

Али треба имати на уму да безусловно кретање земље у правцу НАТО-а и томе сличног крије у себи усмјерење против Русије као државе и руског народа, и да се чини све како би се Русија као цивилизацијска појава потиснула и са Балкана уопше, и из саме Црне Горе.

У Црној Гори то поприма посебну нијансу, пошто је Црна Гора увијек била нераскидиво повезана с Русијом. Може се причати шта било, али је то историјска чињеница. Сви владари Црне Горе до 1918. године су се ослањали на Русију, добијали су помоћ из Русије – у буџету Руског царства је постојала чак и таква ставка.

Хиротоније многих црногорских митрополита су се обављале у Русији. Зна се да су у својим духовним завештањима најважније историјске личности, црногорски митрополити, писали да Црна Гора увијек треба да буде с Русијом.

Све оно што се данас дешава није само још једна епизода из серије разбијања првославног, словенског и српског цивилизацијског тијела на Балкану, већ је још и ударац усмјерен против Русије.

И Русија треба нешто да предузима, а не само да са закашњењем изражава некакве протесте или да исказује забринутост. Зато што сви ови изрази забринутости или протеста не вриједе ни пола луле дувана.

Оно што се сад дешава у Црној Гори с њеним могућим уласком у НАТО је дипломатски и спољнополитички пораз Русије. То је наш губитак и не можемо да заривамо главу у пијесак као нојеви и да се правимо да се ништа не дешава, да нисмо криви и да су они сами тако лоши.

Перспектива може бити врло жалосна. Врло трагична. Што се више подиже температура у друштву, тим прије ће оно експлодирати.

Видимо да сасвим одређене снаге у свијету користе технологију стварања крвавог хаоса. Свеједно им је шта ће бити чак и с оним људима који су им служили. Уништавају читаве политичке режиме који нису били њихови отворени противници, на примјер, противници НАТО-а. Све то уништавају и изазивају хаос. Као сад у Сирији или у Украјини. Тако је било и на територији бивше Југославије и на Косову и Метохији.

У исти такав хаос могу лако гурнути и Црну Гору. Друштво се цијепа због мржње и међусобног нездовољства. Врло је занимљиво шта намјеравају да раде сви они Руси који су покуповали тамо некретнине у току последњих 15 година. Како ћемо заштитити њихове интересе ако у Црној Гори почне кланица? А ко не вјерује да то може да се деси, нека погледа Донбас. Да је неко 2013. године рекао да ће великокалибарска артиљерија гранатирти градове с мирним становништвом или да ће украјинско РВ бомбардовати људе, вјероватно би му рекли да није нормалан. Међутим, то је чињеница. И чак као да смо се навикли на то, и скоро нам је свеједно.

Недавно је у главном граду Црне Године одржан масовни протест против уласка у НАТО на којем је затражен свенародни референцум у вези с овим питањем. Безусловно, то је у сваком случају праведнији пут за његово разматрање. Надајмо се да ће народ изразити свој истински однос према ономе што се дешава. Али истовремено је свима јасно да се не смије сједјети скрштених руку и да неће све проћи само од себе. Животне реалије говоре сасвим друго.

За Принцип превео са руског: Игуман Петар (Драгојловић)
Advertisements