Земаљска величина

Хришћани Римског царства су често имали прилике да чују да је Рим постао велик захваљујући томе што је поштовао богове. «Богови су Вечни град учинили престоницом света, а ви не поштујете обичаје отаца, сечете корење наше величине. Ви сте чир друштва,» – говорили су пагани хришћанима. Тежак је задатак борити се против оваквог мишљења. Очигледној спољашњој моћи треба супротставити једину могућу алтернативу – дубоко унутрашње благодатно искуство. Искуство тога да«Господ воцарисја, в љепоту облечесја» («Господ се зацарио, у лепоту Се обукао»). Искуство тога да је «Христос једини истински Цар,» у поређењу с Којим је јадан Трајан и одвратан Нерон.

Али овакво благодатно искуство не може постати удео многих за кратко време. Већина ће градити поглед на свет ослањајући се на спољашњу величину, на лепоту форума, раскош тријумфа, на «хлеб и игре», на митове и бајке. Људи који презиру видљиву славу изгледаће му као изазивачи немира и рушитељи обичаја, као непријатељи људског рода. Заправо, тако су и називали хришћане.

Спољашња моћ. Она је као фатаморгана у пустињи, израста пред очима сваке генерације, саблажњавајући, одвлачећи од циља, скрећући с пута. «Учитељу, види каква су здања,» рекли су једном ученици Христу. А Он је уместо одушевљења и похвале одговорио: «Амин, кажем вам, неће остати овде камена на камену.»

Ако буде постојала вера, и камење ће лећи једно поврх другог, градећи зидове светилишта. Ако се умањи вера – попуцаће зидови и провалиће се кров. Ако вера нестане – пашће храм. Пашће и убиће оне који су се уздали у чврстину камења и опипљиву моћ. Права моћ се не може опипати рукама.

Треба имати заиста несакрушиву веру да би се она исповедала пред лицем неуспеха и пораза. Кад је Света Софија била претрпана лешевима и кад је с ње скинут Крст, какву веру је требало да имају хришћани да не посумњају у Бога! Турци су говорили: «Наша вера је боља. Бог нам је дао победу.» И ове речи су биле опасније и оштрије од турског јатагана. «Бог нас је смирио. Згрешили смо. Помилуј нас, Господе! Али Бог није у сили, него у правди. Ви сте јачи, али је наша вера истинита,» – одговарали су најбољи од оних који су остали у животу. Тамо где су се чуле ове речи поражени и победници су мењали место.

Тако су и Јевреји напуштали своју земљу кад их је Навуходоносор водио у ропство, носећи у грудима горчину недоумице. «Зар је Мардук јачи од Господа Саваота?» Једни су се поколебали у вери. Други су преузимали кривицу на себе и попут тројице младића су говорили: «Бог је свет и истинит. Ми смо згрешили, ми смо и кажњени.» Ови други су сачували веру и наставили Свештену историју.

Пораз може да се претвори у победу ако из њега научимо лекцију, ако потрпимо и покајемо се. А величина може представљати прелудијум за велики крах и неизлечиви пад, ако заслепљени блеском успеха и победа, не примећујемо иза сваког догађаја у животу Око Које не спава, Које будно прати сваки људски корак.

За победе и успехе прославимо Господа. У поразима и неуспесима треба да видимо горак лек који лечи гордост. Али главно је – сећајмо се Бога Великог и Свемогућег. Тада нас никаква земаљска величина неће преварити својом лажном позлатом.

(Из књиге „Мисионарске белешке“)

Протојереј Андреј Ткачов

Са руског: Марина Тодић

Извор: Православие.ру

Advertisements