4437 Свјетлост бадњака, овог светог дрвета, обасјава нас кроз генерације ево двије хиљаде година, још из Витлејемске пећине, још од времена када је међу нас дошао Богомладенац, чије рођење управо прослављамо.

Топлота овог огња гријела је срца наших предака кроз вјекове, па и читаву православну васељену. Грије и наша срца данас.

Посебно, чини се, слављење овог дана, празновање Бадњег дана, је заступљено у српском народу, и то посебно у овом његовом дијелу, у Црној Гори, Брдима, Приморју.

У барском крају посебно свечано у овај дан бива испред велелепног храма који носи име Светог Јована Владимира, онога на чији чокот смо ми православни Срби, али и православни Албанци, па и неки други околни православци накалемљени, а преко њега и на самога Христа. Ми смо лозе које су, преко наших предака, израсле из Светог Јована Владимира, онога који је прије хиљаду година пострадао за своје име, за слободу своју и свога народа, онога који је када је у Цркви дошло до великог раскола, када се Рим одвојио од изворног Христовог учења, стао окренут према Истоку.

Али, бадњак је у овим нашим крајевима попримио још једну символику, осим символике Христове свјетлости. То је символика – слободе.

У овим нашим крајевима, у временима разних ропстава, у турско ропство, млетачко, аустро-угарско, уз гусле и бадњак, стари Црногорци, Брђани, Приморци су својој дјеци, својим потомцима, преносили сјећање на слободу и љубав према њој.

У овој нашој држави, у Црној Гори, та символика бадњака, символика слободе, и те како долази до изражаја и данас. Јер, слобода наша, она слобода коју смо добили од Бога, која само нашим глупостима, нашим непоштовањен јеванђељских истина бива ограничена, нападнута је као никада до сада.

Ханибал анте портас, браћо и сестре!

Наш непријатељ, наш крвни непријатељ, стоји пред вратима наше куће. Није нама то први пут. Али нијесмо навикли на оно што се данас догађа: да са друге стране тих врата, у нашој кући, стоје издајници наши, власт издајничка, која, бестијално се радујући, једва чека да та врата отвори пред нашим крвним непријатељем, пред оним нашим непријатељем који нас је не тако давно бомбардовао и отровао. Ево, на сваком кораку карцином. Они су нам то посијали својим бомбама, својим осиромашеним уранијумом.

Слично су нам урадили и крајем Другог свјетског рата, када су Пљевља, Беране, Подгорицу посебно и више пута, бомбардовали, иако су нам били савезници у рату.

И сада тај наш крвни непријатељ стоји пред вратима наше куће и чека да му их отворимо. Притом држи врећу пара, као шаргарепу на штапу. Њихове данајске бисаге су пуне наше пропасти. Они нам доносе не само тјелесно ропство, него и духовно страдање: распад породице, дјецеубиство у утробама мајки, кроз абортусе и такозвана средства за контрацепцију, педерастију као мјеру вриједности, доносе нам ријалити културу, односно ту антикултуру Запада (наравно, Запад има и своју културу)… Доносе нам све оно што је супротно хришћанским вриједностима живота, све оно што је супротно Јеванђељу, што је супротно нашем бићу, ономе на чему ми постојимо. То они нама доносе.

А у нашој кући раширених руку чекају их њихови плаћеници и они који су, од њих подржани, или барем уз њихову сагласност, отимачином и шверцом стекли енормно богатство и сада животно зависе од њихове наклоности. Они су у нашој кући већ неко вријеме промотери тих антихришанских вриједности: кроз медије, школство, партијску дисциплину.

И зато будимо они који ће да кажу – НЕ! Кажимо им гласно, да чују, да нећемо да уђемо у своју пропаст. Па чак и ако нас натјерају силом своје власти, разним шпекулацијама стечене, кажимо им да то не радимо својом вољом.

Кажимо своје НЕ на начин примјерен времену у којем живимо: изађимо на улице и подржимо протесте Демократског фронта, потпишимо петицију коју је организовала Српска народна партија…

Не будимо као дјеца која вичу: ја сам Црмничанин, ја Катуњанин, ја Грбљанин, ја Васојевић, ја Дробњак… Не вичимо: ја сам СНП-овац, ја Фронтовац, ја Демосовац, ја ДПС-овац, ја СДП-овац… И зато што сам ја „ово“ онај који је „оно“ је мој противник.

Оно што нам доноси наш крвни непријатељ није ни у римокатоличкој ни муслиманској у традицији.

Наш крвни непријатељ стоји испред наше заједничке куће. Ми смо у опасности као никада до сада! И зато дигнимо свој глас, кажимо им да не пристајемо на ропство.

Биће опет: ко смије а ко не да се бави политиком. То су ови који цупкају иза врата наше куће чекајући да их отворе својим газдама, а нашем непријатељу, измислили као фразу, као што су измислили и да је Румијска црква пореметила барски међувјерски склад. Није ово политика; ово је – самоодбрана. Ово је борба за животе наше и животе наше дјеце, борба за тјелесну и, надасве, духовну слободу.

Зато, устанимо и одупримо се њиховом насиљу. Урадимо то уз ово свето дрво, као што су то наши преци радили, Будимо достојни својих славних предака, који су нам слободу сачували и нама је предали у руке.

Христос се роди!

(Према бесједи изреченој приликом налагања бадњака у Бару, у својству представника Црмничана који већ више од двадесет година доносе главни бадњак на плато пред данашњи Саборни храм Светог Јована Владимира.)

Јован Пламенац

Извор: Ин4С

Фото: Бар инфо