Ткачов бб Кад се роди дете, зар не идемо у родитељску кућу носећи поклоне у рукама, а на уснама честитке?

А кад видимо пред собом дете, ово мало чудо, којем су потребне брига и нежност, зар му не желимо срећу, богатство, успех и друге ствари које се толико цене у нашем свету одраслих?

„Занимљиво је, шта ли ће бити с тобом?“ – могу упитати пажљивији међу нама не надајући се да ће чути одговор.

„Шта ћеш бити кад порастеш и шта ли ће бити с тобом?“

Јер, није искључено да радосни отац баца увис до плафона и нежно дочекује на руке будућег Ајнштајна, или Александра Великог, или Марију Калас.

А може се десити да овај дечак или девојчица не постану нека велика личност. А то није ни страшно. Не могу сви бити велики. Тачније, човек је велик и кад није познат у целом свету. Бог воли човека и позива га да кроз тесна врата пролазног живота уђе у блажену вечност. Шта је више потребно?

Само да не тепамо будућем убици или трговцу дрогом или другом злотвору (злотворки), који је незнано како од нежног детета постао пород аспидин.

***

Али, идемо у кућу у којој Марија пева успаванку Сину Божијем. Он је изабрао Себи Мајку, нашао је кротку душу и чисту утробу. Нашао је Врата кроз која је могао да уђе у свет људи. И ево Га како почива на Њеним рукама и навикава се да препознаје Њен глас.

Шта ћемо Му поклонити? Бомбоне, звечке, пелене, фланелске повоје и дречаву одећу… Да, свашта се може донети у кућу у којој се налази новорођенче! Тим пре – зими! Јелке, светиљке, балони, хиљаду ситница с празничне распродаје.

Не. Јосиф нас неће пустити код Детета са свим овим тричаријама. Рећи ће: „Овде су били мудраци и већ су донели поклоне. Злато, тамјан и измирну. Ништа више не треба да се доноси.“

***

– А можемо ли да приђемо Детету и да Га узмемо у наручје?

– Прићи Му исто је што и „попети се на гору Господњу и стати на Његово свето место“ (Пс. 23, 3). Да ли сте чули ко то може да учини?

– Како да знамо? Неуки смо људи.

– „Онај чије су руке невине и чије је срце чисто – добиће благослов од Господа и милост од Бога, Спаситеља Свог“ (Пс. 23, 4-5). Да ли су вам срца чиста и руке невине?

Ћутимо и повлачимо се ка вратима, кријући иза леђа руке далеке од непорочности. То је тако природно за људе који су ишли да се провеселе, али су случајно крочили на свету земљу обувени. Притом наше очи не виде више од онога што види мачка или пас. А кад бисмо имали другачији поглед и видели Анђеле, који су се надвили над колевком? Умрли бисмо од страха. Не, треба не окрећући леђа, повлачећи се и клањајући, да идемо ка вратима и да што пре побегнемо одавде.

***

Задржао нас је Јосифов глас.

– Да ли бисте желели да знате зашто се Он родио и ко ће бити?

– Да, али…

– Људи су ташти и празни. Занима их да унапред сазнају будућност. Приђите и упитајте.

– А да ли ће Он одговорити?

– Упитајте Мајку. Она је паметнија од свих мудраца. Она је Жива Књига.

И ми смо са страхом, не усуђујући се да не послушамо, пришли младој Мајци, трудећи се да под нашим ногама не зашкрипи ниједна даска.

– Он није рођен како би се наслађивао срећом, – рекла је замишљено Марија гледајући не у нас, већ у Сина. „Неће бити писац или војник,“ – тихо је наставила, – „неће живети у дворцу, неће постати путник или научник, али ће бити Жртва за све.“

На овим речима је и Дете погледало Мајку. Погледало је паметно и забринуто и пружило је према Њој ручице, као што чине деца кад траже заштиту. А она нас је погледала оним погледом којим гледа на свет с иконе „Владимирска“. Приметили смо сузу у Њеним очима. Сузу, у којој се одражавао слаби одсјај стоне лампе. И постидели смо се.

***

Испоставило се да је тамо, иза наших леђа, где су била само врата, Маријин поглед видео цело човечанство које ће бити откупљено из робовања греху крвљу Њеног Сина. И Њен поглед је говорио: „Да ли схваташ која је цена којом ће бити плаћена твоја пролазна срећа и вечно блаженство? Да ли ишта разумеш?“

***

Кад су зашкрипела врата и кад је на ред дошла шкрипа снега под ногама дуго нисмо ишли обичним кораком, већ уназад. Било нам је страшо да окренемо леђа према кући у којој је Он остао.

Празнична бука нас је вратила уобичајеном животу. Људи су секли сличугама лед смрзнутог клизалишта, у ваздуху је било много смеха и музике, људи су свуда пили зачињено кувано вино и с дрвећа су висиле траке.

Нека омладина само што нас није оборила с ногу. „Да ли сте већ били тамо?“ повикали су нам на ухо имајући у виду кућу из које смо се враћали. „И ми сад идемо!“

„Немојте ништа носити. Тамо поклони нису потребни,“ – рекли смо им, али нас они нису чули. Удаљили су се грудвајући се и заразно се кикоћући, да смо се и сами и нехотице осмехнули. Само уснама. Само уснама, али не и очима.

Протојереј Андреј Ткачов

Са руског: Марина Тодић

Извор: Православие.ру