Шта можемо урадити?

Још прецизније, шта треба да урадимо да стекнемо ову свест и како можемо да учинимо да она да плод у нашем животу? Покушаћу да одговорим на ова питања из два дела: Прво, у односу на наше познање да је свет око нас, као никада раније у историји Хришћанства постао нас свестан непријатељ; и друго у односу на наше осећање, свест o Православљу, коју бојим се највећи део нас, има много мање него што треба, много мање од оног што морамо знати ако желимо да га сачувамо.

Прво, пошто смо хтели ми или не у свету, (а његово деловање се врло јако осећа и на местима као што је наш манастир), морамо да се суочимо са искушењима отворено и реално, али без подлегања; нарочито, морамо да припремимо младе људе за искушења са којима се суочавају и да их ојачамо за борбу. Морамо бити свесни да свет око нас ретко помаже, а скоро увек омета подизање детета у истинском духу Православља. Морамо бити спремни да сваки дан одговоримо на утицај света по принципима хришћанског васпитања.

Ово значи  да оно што дете учи у школи, мора стално бити проверавано и исправљано кући. Не можемо да узмемо здраво за готово да је нешто што ће дете научити у школи једноставно потребно и секуларно и да нема никакве везе са православним васпитањем. Дете може бити научено неким корисним вештинама и чињеницама (и ако многе школе у Америци данас нису у стању да успеју чак и у овоме; многи школски учитељи нам говоре да све што могу да ураде је да одржавају ред на часу, без било каквих предавања деци), али чак и ако добију оволико, такође бивају научени многим погрешним ставовима и философијама.

Основни став детета према литератури, музици, историји, уметности, философији, чак и науци, и наравно животу и, пре свега, религији, не сме бити формиран у школи, јер вам школа даје све ово помешано са сваременом философијом; мора бити прво формиран у кући и Цркви иначе ће дете сигурно бити погрешно научено, у данашњем свету где је јавно образовање у најбољем случају агностичко, а у најгорем отворено атеистичко или анти-религиозно. Наравно, у СССР-у све се ово намеће детету, без икакве религије, а са активним програмом да се од њега направи атеиста.

Родитељи морају тачно знати шта се предаје њиховој деци, на образовним курсевима који су данас скоро универзални у школама Америке и поправљати кући, не само блиским и искреним односом (нарочито између очева и синова – врло ретка појава у америчком друштву), већ такође и у отклањању недоумица у моралном погледу, што је данас потпуно одсутно у јавном образовању.

Родитељи морају знати какву им музику деца слушају, које филмове гледају (гледање и слушање са њима када је то неопходно), каквој врсти језика су изложени и какав речник користе; и дати им хришћански став о свему томе.

Телевизор – у кућама где се нема довољно храбрости да се избаци кроз прозор – мора бити строго контролисан и под надзором да се избегну отровни утицаји ове машине која је у самој кући постала водећи учитељ анти-хришћанских ставова и идеја , посебно код младих.

Говорим о подизању деце, јер је ту место где свет удара у православне и формира их по свом лику; код једном погрешно формираних ставова у детету, постаје двоструко теже да му се пружи хришћанско васпитање.

Али, нису у питању само деца, у питању смо сви ми који се суочавамо са светом, који покушава да нас формира анти-хришћански, било преко школе, филмова, ТВ-а, савремене музике и свих осталих утицаја, највише у великим градовима.

Морамо бити свесни да све то што је усмерено на нас долази у једном пакету; има одређени ритам и одређену поруку за нас: поруку само-обожавања, опуштања, препуштања, уживања, одустајања од било каквих размишљања о другом свету, у различитим облицима, било у музици, филмовима, ТВ-у или ономе што се предаје у школама, какви се предмети наглашавају, која се позадина даје и све остало; то је све једна одређена ствар која нам се даје. То је заправо образовање у атеизму. Морамо се борити тако што ћемо знати шта свет покушава да нам уради и тако што ћемо формулисати православни одговор на то.

Искрено, посматрајући начин живота савремених православних породица у свету и гледајући њихову православну веру, изгледа да је та битка чешће пута изгубљена него што бива добијена. Проценат православних који чувају свој идентитет нетакнутим и који се нису уклопили у слику данашњег света, је заиста мали.

Међутим, није неопходно да се свет око нас посматра као потпуно лош. У суштини, за наш опстанак као православних, требало би да будемо довољно мудри и да искористимо све што је позитивно у свету на нашу сопствену корист. Овде ћу ући у пар ствари када можемо да користимо нешто у свету, нешто што делује да нема никакве везе са Православљем, а у циљу формирања православног схватања света.

Дете које је од најранијих година било изложено класичној музици и видело да користи његовој души, неће бити ни изблиза искушавано грубим ритмовима и порукама рока и других савремених форми псеудо-музике, као неко ко расте без музичког образовања. Такво музичко образовање, као што је неколико Оптинских Стараца рекло, чисти душу и припрема је за примање духовних утисака.

Дете које је било научено читању добре литературе, добре драме, поезије и осетило њихов ефекат на својој души, тј. уживало у њима, неће лако постати зависник о савременим филмовима и ТВ програмима и јефтиним романима које пустоше душу и одводе је са хришћанског пута.

Дете које је научило да види лепоту у класичном сликарству и вајарству, неће бити лако увучено у изопаченост савремене уметности или привучено дречећим производима модерних реклама и порнографије.

Дете које нешто зна о историји света, посебно хришћанских времена, које зна како су други људи живели и размишљали, које су грешке чинили и у какве замке упадали, одвајајући се од Бога и Његових заповести; и како су величанствене и значајне животе водили када су Му били верни – умеће да направи разлику, умеће да схвати живот и философију нашег времена и неће нагињати да прати прву нову филозофију или начин живота са којим се сусретне.

Један од основних проблема у образовању деце данас је што у школама деци више не дају осећај за историју. Опасна и кобна ствар је кварити, изопачити детету осећај за историју. То значи да дете нема могућност да узима примере од људи који су живели у прошлости. У ствари, историја се непрестано понавља.

Једном, када то увидите, постаје вам интересантно да сагледате како су други решавали проблеме, како је било људи који су ишли против Бога и шта је произашло из тога; и како су људи мењали своје животе и постајали изузеци, и давали пример који је дошао до наших времена. Овај осећај за историју је врло важна ствар која треба да се пружи деци.

По правилу, особа која је добро упозната са најбољим плодовима световне културе – што на Западу скоро увек има одређени религиозни и Хришћански тон – има много боље шансе да води нормалан плодоносан православни живот, него неко ко познаје популарну културу данашњице.

Онај који је прешао у Православље право из “рок културе“,  а по правилу свако ко мисли да може да комбинује Православље са таквом врстом културе – претрпеће много патње и биће на тешком путу, пре него постане истински православни хришћанин који је способан да преда своју веру и другима. Без ових патњи, без овог познања, православни родитељи подизаће своју децу да буду прогутана од савременог света. Најбољи плодови светске културе, правилно примењени, чисте и развијају душу; данашња популарна култура богаљи и деформише душу и омета је да има пун и нормалан одговор на поруку Православља.

Стога, у нашој борби са духом времена можемо користити најбоље ствари света, које нам он може понудити с циљем да наставимо даље; све што је добро у свету, ако смо само довољно мудри да то видимо,  усмерава Богу и Православљу и ми то треба да искористимо.

Православно схватање света

Са оваквим ставом – схватањем и добрих и лоших страна света – можемо да живимо и имамо православно схватање света тј. православни поглед на целокупан живот, а не само на строго црквене ствари. Постоји погрешно мишљење, које је данас нажалост врло раширено, да је довољно да имамо Православље које је ограничено на храм и званичне “православне“ радње, као што су молитве у одређено време или осењивање крсним знамењем. У свему осталом, како сматра ово мишљење, можеш бити као и остали, учествујући у животу и култури нашег времена без икаквих проблема, док год не учинимо грех.

Ко год је схватио сву дубину Православља и какво потпуно посвећење се захтева од озбиљног православног хришћанина, а са друге стране какве тоталитарне захтеве нам савремени свет поставља, лако види колико је ово мишљење погрешно. Православан си стално и сваког дана, у свакој животној ситуацији, или уопште ниси православан. Наше Православље открива се не само у питањима саме вере, већ и у свему што кажемо. Већина нас је изгледа несвесна наших хришћанских одговорности које имамо у световном делу живота. Особа која има истинско православно схватање света живи сваки део свог живота православно.

Запитајмо се, стога, овде: како ћемо хранити и подржати ово православно схватање света у свакодневном животу?

Први и најочигледнији пут је да се буде у сталном контакту са изворима хришћанске “хране“, са свим оним што нам Црква пружа за наше просвећивање и спасење: Божанствене службе и Свете Тајне, Свето Писмо, Житија Светих, Дела Светих Отаца. Наравно, свако треба да чита књиге које су на његовом нивоу разумевања; и да примењује учење Цркве на сопствене услове живота; онда ће ти извори бити плодоносни у нашем руковођењу и мењању на хришћанском путу.

Али, често ови основни хришћански извори немају пун ефекат, или не утичу у потпуности на нас, јер ми немамо прави став према њима и према хришћанском животу који они треба да надахну.

Дозволите да кажем пар речи о томе, какав став би требало да имамо, ако желимо да добијемо стварну корист од њих и ако желимо да онеи буду почетак инстинског православног става.

Пре свега, хришћанска духовна храна је по својој суштини нешто хранљиво и живо; ако наш став буде просто теоретски и књишки, нећемо успети да добијемо корист коју смо требали. Стога, ако читамо православне књиге или се интересујемо за Православље у циљу скупљања информација – или ради показивања свог знања пред другима, пропуштамо суштину; ако учимо заповести Господње и закон Његове Цркве  да би просто били “исправни“  и судили “неисправност“ других, опет смо промашили поенту.

Ове ствари не смеју просто утицати на наше идеје и ставове, оне морају директно дотаћи наше животе и мењати их. У временима великих криза у људским друштвима – као што су критична времена која су управо пред нама у слободном свету – они који поверења поклањају спољашњем знању, законима и канонима и исправности, неће моћи да се одрже. Снажни ће бити они којима је православно образовање дало осећај шта је истински хришћанско, којима је Православље у срцу и у стању је да дотакне друга срца.

Ништа није трагичније, него видети некога ко је подигнут у Православљу, ко има одређене идеје о веронауци, читао је нешто од Житија Светих, има уопштену идеју шта заступа Православље, разуме нешто од служби, а није свестан шта се дешава око њега; и он својој деци представља овај живот у две категорије: један је начин живота којим живи већина људи; други начин је живот каквим га живе православни недељом и када читају неке православне текстове.

Када је дете одраста на такав начин, са таквом сликом, оно највероватније неће изабрати пут Православља, оно ће представљати веома мали део његовог живота, јер је савремени живот више него привлачан, превише људи иде тим путем, превише је део данашње стварности; сем ако буде стварно научено како да му приђе, како да чува себе од лоших ефеката и како да искористи добре ствари које су у свету.

Стога, наш став од овог тренутка, мора бити са обе ноге на земљи и нормалан, тј. мора бити примењен на стварне услове нашег живота, да не буде производ фантазије и бега, одбијања да се суочимо са доста пута непријатним стварима у свету око нас.

Православље које је сувише уздигнуто, сувише у облацима припада “стакленом врту“ и није у стању да нам помогне у нашем свакодневном животу, да не говоримо о спасењу оних око нас.

Наш свет је поприлично суров и рањава душе са свом окрутношћу; ми треба пре свега да одговоримо смиреном хришћанском љубављу и разумевањем, остављајући корист исихазма и напреднијих облика молитве онима који су способни да их приме.

Такође, наш став не би требало да буде егоцентричан, већ да допире до оних који траже Бога и духовни живот. У садашње време где год имамо добру православну заједницу, постоји искушење да се она претвори у заједницу за величање себе и одушевљавања нашим православним вештинама и достигнућима: лепотом грађевина и опремљености цркве, величанствености наших служби, чак и чистоте нашег учења.

Али истински хришћански живот, чак од апостолских времена, био је увек неодвојив од предавања тог живота другима. Православље које је живо, самом том чињеницом светли другима – и ту нема потребе за отварањем “одељења за мисионарење“ која ће  се тиме бавити; огањ истинског Хришћанства се сам предаје.

Ако је наше Православље, нешто што чувамо за себе и размећемо се тиме, онда смо мртваци који сахрањују мртваце – што је тачно стање многих наших православних парохија данас, чак и оних који имају велики број младих, ако нису ушли дубље у своју веру. Није довољно рећи да млади људи иду у цркву; треба да се запитамо зашто они иду у цркву и шта носе из ње, јер ако Православље не буде део живота, онда стварно није довољно рећи да “они иду у цркву“.

Исто тако, наш став треба да буде пун љубави, нежан и праштајући. Постоји једна врста окрутности, која се ушуњала у православни живот данас: “Онај човек је јеретик; не прилази му“; “Онај је наводно православан, али не можеш бити потпуно сигуран.“; “Онај тамо је очигледно шпијун“.

Нико не негира да је Црква данас окружена непријатељима, или да постоје неки који теже да да злоупотребе наше поверење. Али, тако је било од времена апостола и хришћански живот је увек био извесна врста ризика у свом практичном делу живота.

Чак и када нас понекад искористе и морамо да покажемо одређени опрез, ипак не можемо одустати од основног става љубави и поверења, без којих губимо саму основу нашег хришћанског живота. Свет који нема Христа, самим тим мора бити неповерљив и хладан, али хришћани, напротив, морају бити пуни љубави и отворени, иначе губе со Христову, без које постајемо као свет, добар само да се избаци напоље и буде изгажен.

Мало смирења у сагледавању сопствених немоћи може нам помоћи да будемо великодушнији и спремнији да праштамо грешке других. Ми волимо да осуђујемо друге за њихово чудно понашање; зовемо их “чудаци“ или “луди преобраћеници“; истина је да треба да се чувамо стварно неуравнотежених људи који нам могу нанети велику штету у Цркви. Али који истински православни хришћанин данас није мало “луд“?

Не уклапамо се у путеве света; ако се уклапамо, у данашњем свету, онда нисмо истински хришћани. Прави хришћанин данас не може у свету бити као код куће; он не може, а да не осећа себе и буде посматран од других као мало “луд“. Само ако покушаш да очуваш идеал Хришћанства које није од овог света, или да се крстиш као одрастао човек, или да се молиш озбиљно, довољно је да те стрпају у лудницу у СССР-у али и у многим другим земљама; а ове земље крче пут који ће пратити остатак света.

Стога, не плашимо се да нас свет сматра мало “лудим“, наставимо да практикујемо хришћанско праштање и љубав, које свет никада  не може схватити, али које му треба и за којом у својм срцу жуди.

Коначно, наш хришћански став мора бити, у недостатку бољег израза назвао бих га – невиним. Свет данас високо цени претварање, светску мудрост, „професионализам“. Православље не цени ове особине. Они убијају хришћанску душу. А ипак, те се особине стално прикрадају у Цркву и наше животе.

Колико често чујемо ентузијасте, преобраћенике  нарочито, како износе жеље да иду у велике центре Православља, цркве и манастире, где се понекад скупи на хиљаде верних и где сви разговарају о стварима Цркве, где се може осетити колико је Православље ипак битно. Да је Православље једна кап у мору када посматраш цело друштво, али у овим великим црквама и манастирима има толико много људи, да ти онда изгледа да је оно ипак врло важна ствар. И како често видимо те исте људе у жалосном стању, након испуњења своје жеље, при повратку из “великих центара Православља“, киселе и незадовољне, пуне светских црквених трачева и критика, заокупљени пре свега својом “исправношћу“ и „прикладношћу“, и световно мудри у питањима црквене политике. Једном речју, изгубили су своју невиност и несветовност, будући заведени дивљењем према светској страни црквеног живота.

У различитим облицима, ово искушење напада све нас, и ми се морамо борити не допуштајући себи да преценимо спољашњост Цркве, већ се увек враћајући на “једино што је потребно“: Христос и Спасење наших душа из овог изопаченог рода. Не треба да игноришемо оно што се дешава у свету и у Цркви, у ствари, морамо знати због нас самих, али наше знање мора бити практично, једноставно, једнодушно, никако притворно или светско.

Закључак

Више се не поставља питање, да ли си “добар“ или “лош“ православац; питање је: да ли ће наша вера уопште преживети? Код многих неће;  долазећи антихрист биће превише привлачан, толико у духу света за којима жудимо, да највећи део људи неће ни знати да су изгубили Хришћанство, тако што су му се поклонили.

Ипак, Христов позив долази до нас: почнимо да му се одазивамо. Најчистији израз овог позива долази данас из поробљеног атеистичког света, где постоји право страдање за Христа и озбиљност живота коју смо ми или изгубили или је озбиљно губимо. Један православни свештеник, Отац Георге Калциу, је близу смрти у комунистичком затвору, јер се усудио да позове младе ученике и студенте да откажу слепу послушност духу времена и да приђу да служе Христу. Након говора о испразности атеизма, он говори младим људима данашњице:

“Зовем вас на много виши узлет,  на тотално одвајање, на дело храбрости које пркоси разуму. Зовем вас ка Богу. Ка Ономе, који превазилази свет, тако да можете познати бесконачни рај духовних радости, Небеса која сада наслућујете у вашем личном паклу, која тражите чак и у стању вашег ненамерног револта… Исус вас  је увек волео, али сада имате избор да одговорите на Његов позив. Као одговор треба да донесете плод који ће остати. Да будете пророк Христа у свету у коме живите. Да волите ближњег као себе и да вам сви људи буду пријатељи. Да објављујете сваким делом ову јединствену и неограничену љубав која је подигла човека од нивоа роба до нивоа Божијег пријатеља. До пророка ове ослобађајуће љубави која вас избавља од свих ланаца, враћајуци вам вашу личност, док предајете себе Богу“.

Отац Георге, говорећи младим људима који су имали мало надахнућа да служе Цркви Христовој, јер су прихватили световно мишљење (тако распрострањено и међу нама у слободном свету) да је Црква само скуп зграда или световна организација, призива њих и нас дубљем осећању и познању Цркве Христове, позива нас да схватимо да наше “званично чланство“једноставно није довољно за спасење.

“Црква Христова је жива и слободна. У Њој се крећемо и јесмо, кроз Христа Који је њена Глава. У Њему имамо пуну, потпуну слободу. У Цркви учимо, сазнајемо истину и истина ће нас ослободити (Јован 8:32). Ти си у Цркви Христовој када год подигнеш некога из туге, или кад даш милостињу сиромасима и посетиш болесне. У Цркви си Христовој када завапиш: „Господе, помози ми“. У Христовој Цркви се када си добар и стрпљив, када одбијаш да се наљутиш на свог брата, чак и ако је повредио твоја осећања. У Цркви си Христовој када се молиш: “Господе, опрости му“. Када радиш часно свој посао, враћајући се кући уморан, али са осмехом на уснама; када узвраћаш на зло добрим – у Цркви си Христовој. Зар не видиш, стога, млади пријатељу, колико је близу Црква Христова?

Ти си Петар, и Господ зида Своју Цркву на теби. Ти си камен Његове Цркве коме ништа неће одолети… Градимо наше цркве вером, цркве које никаква људска снага и моћ не могу срушити, цркву којој је темељ Христос…  Осети свог брата крај себе. Никада не питај: “Ко си ти?“. Боље реци себи: “Он није странац; он је мој брат. Он је Црква Христова, баш као и ја.“

Са оваквим позивом у нашим срцима, почнимо да стварно припадамо Цркви Христовој, Цркви Православној. Спољашње чланство једноставно није довољно; нешто мора да се покрене у нама, нешто што ће нас чинити различитим од света око нас, чак и ако се тај свет назива “хришћански“ или чак и “православни“.

Чувајмо и хранимо ове квалитете истинског Православног схватања света који сам помињао раније: животни, нормалан став, пун љубави и праштајући, не  егоцентрични, чувајући нашу невиност и не-световност, чак и са потпуним и смиреним познањем наше грешности и сили искушења света око нас. Ако истински живимо овим православним погледом на свет, наша вера ће преживети ударе пред нама и биће извор надахнућа и спасења за оне који ће још увек тражити Христа, чак и усред слома и пропасти људскости која је већ почела данас.