До обретења Казанске иконе дошло је у Казану 8. јула (по старом, 21. по новом календару прим. приређивача) 1579. године, након страшног пожара у коме је изгорела половина града. Деветогодишња Матрона видела је у сну Пресвету Богородицу, која јој је саопштила да се икона налази у земљи, на месту где је до избијања пожара био девојчицин родитељски дом.

Наредила јој је да то пренесе архиепископу и градским војводама, како би је они узели из земље. Девојчици нико није веровао, чак ни њена мајка. Након што се чудесно јављање поновило још два пута, сада много страшније, мајка је поверовала у ћеркине речи и решила да сама копа на месту свог изгорелог дома. Девојчица је узевши ашов и копајући на месту где је била пећ у њиховом изгорелом дому, на њену велику радост, спазила нешто замотано у парче сукна. Када су га раширили, видели су икону Пресвете Богородице са Младенцем, какву нико раније није видео. Била је савршено нова, као да је тог момента насликана и сва је сијала. Вест о томе раширила се целим градом и мноштво народа дошло је на место јављања.

ЈАВЉАЊА БЛАГОДАТНЕ МИЛОСТИ БОЖИЈЕ

Пре великог Отаџбинског рата и за време његовог трајања, у Русији је било бројних чудесних знакова и сведочења који су говорили о благодатној милости Божијој.

На дан празника Владимирске иконе Мајке Божје 1395. године, Тамерлан се повукао из Русије. На исти дан 1812. године, догодила се и знаменита Бородинска битка.

На празник Рождества Пресвете Богородице 1380. године, одиграла се Куликовска битка.

На Божић 1812. године, последњи Наполеонов војник напустио је територију Русије.

Двадесетог априла 1941. године, Немци су празновали рођендан свог фирера, а руски народ је празновао Васкрс.

– Подударање почетка великог Отаџбинског рата са празником Сабора руских светитеља, говори о њиховом небеском заступништву пред Господом за браниоце отачаства.

Почетак противнапада Црвене армије 6. децембра 1941. код Москве, десио се на дан светог Александра Невског – заштитника земље Русије.
Интронизација митрополита Сергија у патријарха московског и целе Русије на дан светог Александра Невског указивала је, такође, на покровитељство светитеља новоизабраном патријарху и руском народу.

– Као што је Кутузов на дан празника Казанске иконе Мајке Божије (22. октобра по Јулијанском или 4. новембра по Грегоријанском календару) однео прву победу над Наполеоном, тако је у Другом светском рату на исти дан ослобођен Кијев – мајка руских градова.

Блокада Лењинграда била је пробијена на дан празника свете равноапостолне Нине, просветитељке Грузије.

Васкрс се 1942. године прослављао 5. априла, на дан битке на леду коју је Александар Невски водио са Швеђанима. У тој бици Руси су извојевали победу јер су Швеђани, због тежине својих оклопа, пропадали кроз лед.

Васкрс се 1945. године прослављао на дан светог великомученика и победоносца Георгија, што је био знак скоре победе над фашистичком Немачком. Вест о победи сјединила се са радошћу Светле седмице.

Тадашњи свештеник храма светог Николаја, у који је икона пренесена, и очевидац свих догађаја био је будући руски патријарх Ермоген. Он је описао обретење иконе, њена чуда и састављач је њене службе. У току преноса иконе ка храму, у поворци су исцељена два слепца – Јосиф и Никита. То је био знак да је она пројављена, ради духовног просвећења и прогледања заслепљених неверјем. Много пута касније она је православној војсци показивала пут победе, ка испуњењу светог дуга пред Богом и отаџбином. Препис иконе послали су цару Ивану Васиљевичу Грозном. Сазнавши за обретење, цар је наредио да се на том месту изгради храм и оснује женски манастир, где је Матрона примивши монашки постриг, као његова игуманија окончала задње дане овоземаљског живота. После смрти мужа ту се, у монашком подвигу, упокојила и њена мајка.

ПОСЛЕДИЦА ГРЕХОВА

Описујући догађаје из 1612. године, једне од најстрашнијих у историји руске државе и народа, аутор наводи да је као последица неверја, грехова и издајства, наступило велико зло и да је Русија тада била пред уништењем. Цела земља је била у пожарима, разарања су била страшна, на све стране су некажњено вршени бројни злочини, пљачке и убиства. Било је то време безвлашћа, када је свако мислио само на себе и своју корист.
Ужас је завладао народом. Чекано је спасење, а њега није било ниоткуда. Највеће понижење наступило је када су лажни Димитрије и Пољаци окупирали Москву вређајући руске светиње, храмове и све што је руско. Ермоген, тада већ патријарх, велики поштовалац Пресвете Богородице и у то време један од малобројних прегалаца за Русију, тврдо се држао својих убеђења и ишао путем спасоносним за државу и руски народ. У августу 1611. године, у тамници, у коју су га затворили Пољаци, написао је посланицу, којом је позвао руски народ у заштиту отаџбине, престонице и православне вере од странаца, коју они желе да униште.

Тада је из разних крајева Русије ка Москви почела да пристиже народна војска, са кнезом Пожарским и Кузмом Мињином на челу. Казански одред је такође кренуо, поневши са собом Казанску икону. Када су Пољацима наклоњени бољари сазнали за намере Мињина и Пожарског, захтевали су од патријарха да их одврати. Он им је одговорио: „На њима нека буде милост Божја и благослов нашег смирења, а на издајнике нека се излије гнев Божји и да буду проклети за сва времена.“ Патријарха Ермогена су тада уморили глађу.

Руска војска је, немајући снага за напад и сачекавши да прође зима, тек 22. октобра 1612. године заузела Кремљ, уз жесток отпор Пољака. Чудотворна Казанска икона се при опсади налазила у најистуренијим редовима војске. Народ је у знак благодарности за избављење од непријатеља направио свечану молебну литију са иконом. Тада је написан тропар, који су певали сви војници и присутни народ. Људи су падали на колена пред чудотворном иконом, чијим посредовањем је Пресвета Богородица даровала победу над Пољацима. Тиме је дошао крај хаосу и великим разарањима у држави.

ПОКРОВ ЦАРИЦЕ НЕБЕСКЕ

Руску земљу са свих страна ограђују чудотворне иконе Мајке Господа. Тихвинска икона чува и благосиља северне пределе, Иверска благосиља јужне крајеве, а Почаевска и Смоленска ограђују руску земљу са запада.
На истоку, Казанска икона сијајући до краја земље зрацима благодати, ограђује и благосиља Русију. У центру сија Владимирска икона Мајке Божје, насликана руком јеванђелисте Луке, на дасци од стола, за којим се догодила Тајна Вечера – прва Евхаристија, означивши почетак спасења човечанства на Крви нашег Господа и почетак новог живота.

ЕПОХА ПЕТРА ПРВОГ

Приповедање аутора о учешћу Казанске иконе у судбини Русије, даље води ка епохи Петра Првог и новом граду на обалама Неве, граду светог Петра – Санкт Петербургу. Мало је црквених пастира у то време подржавало Петра Првог. Свети Митрофан Вороњешки је у томе био један од ретких. Император је имао Божји благослов за многа дела и није се заустављао пред тешкоћама, већ их је просто брисао са пута. Знао је да је оно што ради нужно и корисно за државу и судбину будућих руских поколења.
Када је 1695. године дошао у Вороњеж са циљем да изгради флоту за напад на Азов, свети Митрофан му је много помогао, убеђујући народ у потребу овог дела. Пред битку са Швеђанима, светитељ је императору предсказао победу над непријатељем и изградњу великог града на северу. Тада му је рекао: „Узми Казанску икону Пресвете Богородице и она ће ти помоћи да победиш. Са Њом се нећеш ничега плашити, ничега. Победићеш многе противнике. Основаћеш нову престоницу, велики град у част светог Петра, јер те је Бог благословио за то. Казанска икона ће бити покров града и твог народа. Све док она буде у престоници и пред њом се буду молили православни, непријатељска нога неће у град крочити“.

Даља руска историја сведочи да су се речи светитеља у потпуности обистиниле. Након упокојења светог Митрофана Вороњешког и подизања Санкт Петербурга, по наређењу Петра Првог, препис Казанске иконе је 1710. године донесен из Москве и постављен у центру нове престонице.

ФРАНЦУСКО-РУСКИ РАТ

Током Отаџбинског рата 1812. године, главнокомандујући руске војске генерал Михаил Иларионович Кутузов, често је одлазио у храм и молио се пред Казанском иконом. Мајка Божја ни тада није оставила своја чеда, него је заштитила Русију од инвазије.

Руска војска је 22. октобра – на дан празновања Казанске иконе, однела прву победу у рату. Непријатељ је тада изгубио седам хиљада људи. Тог дана је пао први снег и почеле су хладноће, које су француски војници тешко подносили. Непријатељска армија почела је да се смањује и нестаје.

Казански саборни храм у Санкт Петербургу постао је храм – споменик руске славе у Отаџбинском рату 1812. године. Пред њим су постављене скулптуре војсковођа Михаила Иларионовича Кутузова и Барклаја де Толија. Није случајно велики руски стратег и војник Кутузов, који је руску армију довео до победе, завештао да га сахране у Казанском саборном храму, посвећеном Казанској икони Пресвете Богородице, оној коју је тако поштовао цео свој живот. И сада изнад гробнице војсковође непрекидно гори кандило пред Казанском иконом Мајке Божје.

БЛАГОСЛОВ БЕОГРАДУ

Казанска икона Пресвете Богородице, са благословом патријарха московског и целе Русије Алексеја Другог, донета је у Београд 1. априла 1999. године. Икону су, током бомбардовања од стране НАТО пакта, донели монаси манастира св. Сергејеве лавре, а путовање по Србији започела је од Саборне цркве.

Након Саборне цркве, икона је пренета у некадашњу војну цркву Ружицу на Калемегдану, да би коначно стигла и на плато храма светог Саве, где ју је дочекало више од 3.000 људи. Ради целивања, икона је била изложена у малој цркви светог Саве, а касније тог дана у храму светог Саве служен је и акатист чувеној Казанској икони.

После целивања, икона наставља своје путовање до цркве Александра Невског, Богословског факултета, а литија је прешла и Панчевачки мост. Икона је потом однета и на врх Београђанке, одакле је благосиљана српска престоница, а после три дана враћена је у цркву светог Саве. Иако су постојале жеље да се са иконом оде и на Косово и Метохију, патријарх српски господин Павле није дао благослов за то.

На врачарском платоу служен је молебан за спас српског народа уз помоћ Мајке Божје, а Казанска икона Пресвете Богородице, уз икону Пресвете Богородице Тројеручице, још један је поклон Српској православној цркви, који је по обиласку Србије нашао свој нови дом у цркви светог Саве на Врачару.

ИЗВОР СВЕТЕ ВОДЕ

У фебруару 1917. године, на дан уочи абдикације императора Николаја Другог и краја самодржавља у Русији, Московском саборном храму, у Коломенском, подигнутом у част Казанске иконе, јавила се икона Мајке Божје названа Државна. И сада на месту јављања постоји извор са светом водом и до њега други извор светог великомученика Георгија. То је био јасан знак да, ни у тим страшним данима рушења државе која је влашћу царева – самодржаца опстајала вековима, када су се бездани греха отворили у људима, када је све рушено у пламену страшног братоубилачког рата и понижење свега светог и људског достигло последње границе, Мајка Божја није оставила Русију, већ је била са руским народом. Целом свету је показала да је од тада она државна управитељица Русије и да држи судбину државе и руског народа у својим рукама. Каква год да буде власт на земљи то неће бити толико важно, јер је од фебруара 1917. године цела Русија под заштитом Пресвете Богородице. Каква је то потресна чињеница била и важно знамење?! Која су још сведочанства била потребна? Аутор наглашава да се у том догађају крије и одговор на питање шта уствари означава Дивјејево, детаљно описујући његов значај у последњим временима. Да су тих година схватили шта значи знамење – јављање Државне иконе, колико страшних дела не би било учињено.

ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ

У књизи затим следи опис догађаја из Другог светског рата, у коме је Хитлер имао за циљ уништење свете Русије, њеног народа и брисање са лица земље свега што је руско. Тада се десило нешто од изузетног значаја за судбину Русије и целог света. Била је зима 1941. године. Немци су наступали ка Москви. Земља је била на ивици катастрофе. Тих дана нико није веровао у победу и сви су видели само смрт. Свуда су владали паника, страх и очајање.

Промислом Божјим изабран је пријатељ и молитвеник за Русију из једне братске цркве – митрополит Ливанских гора Илија (Антиохијска патријаршија). Он је решио да се затвори и да моли Мајку Божју да му открије на који начин је могуће помоћи Русији. Спустио се у катакомбу, где није допирао ниједан звук са земље и где није било ничега, осим иконе Мајке Божје са кандилом. Након тродневног бдења јавила му се у огњеном стубу сама Пресвета Богородица и објавила му да је он изабран да пренесе опредељење Божје за државу и руски народ. Ако све то што је објављено не буде испуњено, Русија ће пропасти.

„Морају се у целој земљи отворити храмови, манастири, духовне академије и богословије. Свештеници морају бити враћени са фронтова и из логора и почети са богослужењима. У току је припрема за предају Лењинграда, а он се не сме предати. Нека се изнесе, рекла је Она, чудотворна Казанска икона и у литији пронесе око града. Тада ни један непријатељски војник неће ступити на његово тло, јер је то изабрани град. Пред Казанском иконом мора се и у Москви служити молебан. Затим икону треба однети у Стаљинград, који се такође не сме предати непријатељу. Икона се мора носити са војском све до граница Русије. Када се рат заврши митрополит Илија треба да отпутује у Русију и исприча на који начин је она спасена.“

Владика је успоставио везу са представницима Руске цркве и са совјетском владом и пренео им све што му је наложено. И сада се у архивама чувају писма и телеграми које је митрополит Илија слао у Москву. Не видећи било какву могућност да се ситуација поправи, Стаљин је одлучио да испуни оно што је пренео митрополит Илија.

Све се десило онако како је и проречено. Из Владимирског храма изнели су Казанску икону Пресвете Богородице и обишли Лењинград у литији. Град је спасен. Многима је и дан-данас остало непознато како се он одржао, када му практично није било помоћи. До сада су многи истраживачи Великог отаџбинског рата узалудно тражили одговор на питање: „Зашто Немци у јесен 1941. године нису заузели Лењинград, када су већ били на његовој периферији?“ Народно предање каже да то није било могуће, јер су наишли на непремостиву препреку, на круг који је по карти прстом нацртао митрополит лењинградски Алексеј, а затим облетео по том кругу авионом, покропивши га светом водом. Када су дошли до те линије, немачки тенкови су стали као да су се укопали. Иако им је пут био скоро потпуно отворен, ни метар више нису могли да се помере напред. Опет су се потврдиле речи светитеља Митрофана Вороњешког које је изрекао Петру Првом, да је град светог апостола Петра изабран од саме Пресвете Богородице и док је Казанске иконе и молитвеника у њему, непријатељска нога неће у град крочити.

После Лењинграда, Казанска икона почела је свој поход по Русији. И немачки пораз код Москве био је велико чудо, пројављено молитвама и заступништвом Мајке Божје, чија Тихвинска икона је такође пронесена авионом око Москве. Немци су у паници бежали гоњени страхом. По путу је била бачена техника и нико од немачких и совјетских генерала није могао да схвати како и због чега се то десило. Волоколамски пут је био слободан и ништа није спречавало Немце да уђу у Москву.

СЛУЧАЈ АЛФРЕДА КРАСУЦКОГ

У току припреме овог текста, у Бечу је преминуо Алфред Красуцки, бивши немачки војник и стаљинградски ветеран. Његова удовица каже да је рођен у Бечу и да потиче из римокатоличке породице, која се није одликовала неком нарочитом побожношћу. У време извођења операције руских снага „Уран“, након које се у „стаљинградском прстену“ нашла безмало цела немачка 6. Армија на челу са командантом фелдмаршалом фон Паулусом, Красуцки је успео да дезертира и дође до родног краја. Све време рата скривао се у околини Беча. До краја живота био је велики поштовалац Пресвете Богородице. За свој педесети рођендан тражио да му на платну извезу Њен лик да би му, како је рекао, „душа нашла мир“. Нажалост, супруга никад није сазнала разлоге Алфредових изјава да пред Казанском иконом треба да клекне сваки човек на свету, јер је приликом одласка са овог света, са собом однео оно што је доживео у Стаљинграду.

МАЛА ЗЕМЉА

Затим су Казанску икону пренели у Стаљинград где су пред њом вршени непрекидни молебани и панихиде. Налазила се у средини руске војске, на десној обали Волге и колико год да су напора улагали, Немци нису могли да пређу реку. Било је тренутака када су браниоци држали само мали педаљ десне обале, али нападач није успео да их потисне, јер је на том месту била Казанска икона (то место се сада зове „Мала земља“). Икону су носили на делове фронта где је ситуација била најкритичнија и на местима где су вршене припреме за напад. Свештеници су служили молебане и војнике кропили светом водом. Са каквим су само умиљењем и радошћу сви то прихватали. Целом свету постала је позната „Павловљева кућа“ благодарећи подвигу старијег водника Јакова Павлова. Он је предводио јуришну групу, која је у почетку битке избацила Немце из куће, а затим, претворивши је у неосвојиву тврђаву, држала је неколико месеци све до ликвидације стаљинградског „котла“. Ратници са стаљинградског фронта говорили су да је Павлов, иначе син свештеника, пре армије био монах. Благослов Господњи му је и помогао да опстане.

У то време у немачким рукама налазио се знатан део града (80%), усред чијих рушевина је од свих здања, једини потпуно неоштећен остао храм подигнут у част Казанске иконе Мајке Божје. Легендарни командант одбране Стаљинграда, генерал Василиј Иванович Чујков, често је ту долазио, ћутећи стајао и палећи свеће пред светим иконама, молио се за спасење града.

Током херојске борбе за одбрану града, 62. Армија генерала Чујкова нашла се расечена на три дела. У најкритичнијем тренутку битке, 11. новембра 1942. године, док су се фашисти спремали за одлучујући напад, борци једног од одсечених делова прослављене Армије, видели су на јесењем и ноћном стаљинградском небу нешто, што је одагнало њихов страх. У Државном архиву Руске федерације и данас постоји документ – извештај опуномоћеника Савета СССР-а за послове Руске православне цркве Ходченка, који је он упутио председнику Савета Карпову. Нажалост, извештају се не наводи шта су Руси конкретно видели, већ се само спомиње Знамење „које је указивало на спасење града, Армије и скору победу совјетских снага“. Може се претпоставити да су виђење на небу и присуство Казанске иконе Мајке Божје у међусобној вези. Одмах након тога, тај део 62. Армије извучен је из Стаљинграда и предислоциран у Украјину. Ипак, постоји на десетине сведочанстава о томе шта су Руси видели. Тако су официру за везу Ивану Иљичу Голубјову, приликом преласка са леве на десну обале Волге ради преноса поште, војници рекли: „Иљичу, шта сте пропустили. Ми смо Мајку Божију видели на небу“. Супруга генерала, касније маршала Чујкова, причала је да је он видео на небу Казанску икону Пресвете Богородице. Познато је да је након тога Василиј Иванович Чујков, отворено и редовно почео да одлази на богослужења.

УДЕЛИ МАЈКЕ БОЖИЈЕ

Швец у тексту подсећа шта о уделима Пресвете Богородице каже црквено предање. Апостоли, који су се скупили у Јерусалиму, жребом су одлучили коме и у који крај ваља ићи, ради проповедања. Пресвета Богородица је учествовала, такође, у том догађају и била призвана промислом Божјим за служење на Светој гори атонској. То је било прво место (удео) под Њеним покровитељством. Даље се каже да је други удео Мајке Божје била Иверија (Грузија) или Георгија, како су је у старини називали Грузини, јер су као небеског покровитеља и заштитника земље празновали светог великомученика и победоносца Георгија. Пресвета Богородица је за просвећење земље изабрала свету Нину, сродницу светог великомученика Георгија, која је у Грузију дошла 319. године и у току које је цар Грузијски необично брзо, са целим народом примио свето Крштење. Трећи удео Мајке Божје је Кијев, мајка руских градова. Ту је крст подигао свети апостол Андреј првозвани и прорекао да ће једном у том крају настати велика земља и велики народ, који ће бити ослонац вере и наде хришћана целог света. Кијев је срце и љубав Русије. Ту је настала и узрастала света Русија. Готово трећина моштију свих канонизованих светитеља у Руској православној цркви, чува се у Кијевско – Печерској Лаври. У Кијеву је благослов за монашки подвиг примио и свети Серафим Саровски, зачетник зидања четвртог удела Пресвете Богородице – манастира Дивјејево, места од изузетне важности за судбину Русије и целог света.

У то време је у Русији било отворено 20.000 храмова Руске православне цркве. Цела Русија се тада молила. Молио се чак и Стаљин, о чему такође постоје сведочанства. Борис Шапошњиков, царски генерал, није скривао своја религиозна убеђења. Сате и сате проводио је у разговорима са Стаљином и сви његови предлози (међу многобројним и онај о облачењу руске војске у старе униформе са царским еполетама) били су усвојени.

Александар Василевски, који је на предлогу Бориса Шапошњикова постављен за начелника Генералштаба, био је свештеников син, а његов отац је тада био још жив. Црква је благословила Велики отаџбински рат руског народа и тај благослов је био утврђен на небу. Од Престола Свевишњег разгорео се дух Русије…! Колико се само високих официра, о војницима да и не говоримо, сатима молило пре бојева. Многи команданти, па и сам маршал Георгиј Константинович Жуков, говорили су пред битку: „С Богом!“ Један официр који је за време борбених летова одржавао везу са пилотима, говорио је како је често у слушалицама могао да чује да пилоти запаљених авиона вичу: „Господе! Прими с миром дух мој….”.

Вратило се време славне прошлости Русије. Какви су тада молитвеници били на руској земљи! Мајка Божја је њиховим молитвама прогонила непријатеље, уносећи ужас у њих.

ЈУРИШ НА КЕНИНГСБЕРГ

Приче о чудесним случајевима Казанске иконе у Великом отаџбинском рату могле су да се чују од многих ратника са фронта, чак и од неверујућих. Наводимо једно такво сведочанство. Било је то у време јуриша на Кенингсберг 1944. године. Ево шта говори официр који је у бици за тај град тврђаву, био у самом средишту догађаја:

„Наша војска је била пред поразом, а Немци све надмоћнији. Губици су били огромни, исход неизвестан. Одједном видимо да је дошао командант фронта са много официра и са њима свештеници са иконом. Многи су почели да збијају шале: „Ево довели су попове, сада ће нам они помоћи…“ Но, командант је енергично пресекао све шале наредивши да се сви построје и скину капе. Свештеници су одслужили молебан и носећи икону пошли према првој борбеној линији. Ми смо са неверицом посматрали: куда иду потпуно усправљени? Све ће их побити! Са немачке стране је била страховита паљба, прави ватрени зид! Али они су спокојно ишли у ватру. Одједном је паљба са немачке стране престала, као пресечена. Тада је дат сигнал и наша војска је са копна и са мора отпочела општи јуриш на Кенингсберг.

Десило се нешто невероватно. На хиљаде Немаца је гинуло и на хиљаде их се предавало. Заробљеници су после у један глас говорили да се пред сам руски јуриш „на небу појавила Мадона“ (тако они зову Богородицу), која је била видљива свој немачкој армији и код које је потпуно отказало сво оружје. Нису могли да испале ни један метак. Тада је Руска војска, савладавши препреке и наневши непријатељу велике губитке, лако сломила отпор и заузела град који је до тада био неосвојив. У време Богородичиног јављања, Немци су падали на колена и заиста су тада многи међу њима схватили о чему се ради и ко помаже Русима“.

Стаљин је после рата испунио дату реч и у октобру 1947. године, позвао митрополита Илију у Русију. Бојао се да не испуни налоге Пресвете Богородице, зато што су се остварила сва пророчанства предана преко владике Ливана. У Москви су га дочекали уз највише почасти. Приликом његове посете Лењинграду, улице око Владимирског саборног храма биле су закрчене народом. Митрополиту Илији су поклонили икону, крст и панагију украшену драгим камењем из свих делова земље, чиме је симболично цела Русија учествовала у поклону. Стаљин је лично организовао израду панагије и крста ангажујући најискусније јувелире у држави. Када је митрополит Илија изашао из Владимирског саборног храма, из 200.000 грла заорио се тропар „Заступнице усрдна…“.

Данас се чудотворна Казанска икона Пресвете Богородице чува у Владимирској цркви у Санкт Петербургу и представља знамење благодатног покрова Царице Небеске.

пуковник Стевица Карапанџин

Православље бр. 1024

Advertisements