Petar Ulemek Hilandar Пут од Хиландара до Црног Потока на Кордуну, завичаја предака, монах Петар Улемек доживео је, каже, као ходочашће из једне свете земље у другу. Од Свете горе, преко Косова и Бањалуке до Кордуна, на који је као дете, са братом Зораном, долазио свако лето из Зрењанина, а у Банат би се враћали, присећа се он, и по неколико центиметара виши. И данас ће рећи да су у Црном Потоку расли и јачали, у та два месеца више него у преосталих десет у равном Банату.

Крстили сте се и замонашли у манастиру Црна Река?
– Још у средњој школи освојило ме је „Житије Светог Саве“. Питао сам се ли бих могао да кренем сличним путем, да ли бих могао да живим у испосници, а тада још нисам био ни крштен. Први пут сам отишао у манастир Црна Река 1980. и тамо се крстио. Тада сам и одлучио да се замонашим и после шест година то сам урадио. Имао сам тада 24 године.

Као игуман манастира Ђурђеви ступови много сте урадили на његовој обнови и због тога сте путовали у Аустралију?
– Једна Далматинка, Божица, долазила је редовно у Стари Рас и посећивала је Ђурђеве ступове. Седамдесетих година прошлог века тек су откопани темељи и тада се видело како је то некада изгледало. Манастир је порушен у турско доба. Потом су Немци у Другом светском рату терали народ да разноси камење за потребе немачке војске. Та Божица се удала за човека пореклом из Старог Раса и отишли су у Аустралију. Када је после тридесетак година дошла, видела је да се ту нешто ради. Ја сам куповао старе куће које су биле грађене од тог камена. Рушили смо их и довозили камен. Први прилог за обнову дао је владика Артемије, а међу првима и један муслиман, Рустем Ђуловић, који је тада био директор тамошње циглане. Њему је баба била православка и оставила му је завет да једнако као џамију помаже и цркву.

После сте отишли у Пећку патријаршију и предложили тадашњем епископу Артемију да посао обнове настави отац Радослав?
– Та Српкиња из Аустралије била је председница Кола српских сестара при цркви Светог Ђорђа у Сиднеју. Прикупила је 6.000 долара и назвала оца Радослава да му каже да више не може да сакупи јер људи немају поверења, много пута су преварани од разних емисара. На њен предлог, отац Радослав и ја смо отишли у Аустралију и месец дана провели у Сиднеју, Мелбурну, Канбери. Ти наши Срби су се отимали чији ћемо гости да будемо, али смо највише били код ове наше Далматин. Сакупили смо око 50.000 долара, без неке посебне кампање. Кад смо се вратили из Аустралије, настављени су радови на Ђурђевим ступовима. Када је 2002. освештан конак у Ђурђевим ступовима, почела је обнова цркве. Иако сам био посвећен обнови Ђурђевих ступова, владика Артемије ме повукао у Пећку патријаршију да се укључим у повратак Срба на Косово. Увек сам некако ишао тамо где је било најтеже. То ме сада вуче и овде, у завичај мојих предака.

Од 2008. године сте у Хиландару?
– Још нисам формално примљен, али сам већ клирик. За Свету гору надлежан је васељенски патријарх.

Сведок сте две велике српске несреће, у Хрватској и на Косову. Иако сте потражили мир на Светој гори, упорно се враћате на та згаришта?
– Ја сам као дете заволео Црни Поток и Кордун, где се родио мој отац. Кад сам отишао на Свету гору имао сам пуно времена, нисам имао више радних обавеза, па сам много читао, међу осталим и „Карловачко владичанство“ владике Манојла Грбића. То ме подстакло да се заинтересујем и за своје Улемеке. Као игуман Ђурђевих ступова долазио сам у Бањалуку и тада сам први пут отишао у манастир Комоговину. Погодила ме запуштеност тога места. Рекао сам себи – овде су моји корени, требало би нешто да урадим и у завичају својих предака. Ових дана сам сазнао да је и у Црном Потоку некада била црква брвнара. Имам жељу да поново овде саградим такву малу цркву. Но, то су моје жеље, али не зависе само од моје воље. Морам за то да добијем благослов мог духовника, али и надлежног владике овде.

Зашто баш Комоговина?
– Комоговина се налази се између Петриње и Костајнице. Тај манастир настао је после једне српске буне у Босни, кад су Турци протерали калуђере и народ, кад су монаси манастира Моштанице, из кога су били прогнани, подигли Комоговину. Активан је био 99 година, а царица Марија Терезија га је декретом укинула. Од тада је само сеоска црква. У шематизму Горњокарловачке епархије одавно је наведена намера да се обнови. Ја бих волео да као хиландарски монах дођем у Комоговину, да останем хиландарац, али да, као у средњем веку, када су хиландарци ишли у прошњу и у метохе, обновим тај манастир. Размишљао сам да се и овде формира хиландарски метох, којем би Комоговина била седиште. Моја је жеља да се Комоговина оживи као један духовни центар, као што је Гомирје у Горском котару.

Колико су реалне ваше жеље?
– Прво треба и формално да постанем хиландарац, значи морам да се вратим на Свету гору, да будем, како сам договорио с игуманом, три месеца у испосници Светог Саве, а то ће све потрајати најмање годину дана. И тек тада могу да затражим благослов од својег игумана и владике горњокарловачког Герасима. Надам се да ћу у међувремену добити име Матија, како су се звали мој деда и чукундеда, а и ја сам се замонашио на дан Светог апостола Матије. И зато би још желео саградити једну црквицу, овде у Црном потоку, посвећену апостолу Матији, на месту где су усташе убиле мојег деду.

И у Бањалуци сте ових дана основали једно завичајно удружење?
– Да. Ја сам и оснивач Крајишког културног центра у Бањалуци. Чекамо још папире. Одмах смо кренули са једним пројектом – документарним филмом радног назива „Кордун – земља без људи“. Да се прикаже садашње стање, али и прошлост. РТВ Републике Српске дала нам је подршку, камеру,возило, возача.

Какве утиске носите из родитељског завичаја?
– Дошао сам овде у Црни Поток, у празну и девастирану кућу свог стрица. После „Олује“, ово је моја трећа посета овом крају. Први пут сам био пре осам година, кад сам дошао на сахрану стрица Марка. Тада сам видео размере наше трагедије. Иначе, наше породично предање сведочи да је мој чукундеда Матија препешачио до Беча и вратио се с потврдом царске канцеларије да је ово имање његово јер и тада су потомци бивших власника ових простора полагали право на земљу, коју су Срби вишеструко исплатили, највише крвљу. Тај папир, који је Матија донео из Беча, изгорео је заједно са кућом у Другом светском рату.

Кордунашка грађа за Хиландар

Зашто се Хиландар обнавља искључиво кестеновом грађом?
– У Хиландару је један аутентични Кордунаш, отац Дамаскин из Брњавца код Вргинмоста. Он ме је питао, када сам 2008. дошао у Хиландар, осећаш ли ти неки познати мирис овде? Показао ми је кестенову грађу с Петрове горе и Шамарице. И Света гора је пуна кестена, али није квалитетан као овај наш. Део Хиландара који је изгорео обнавља се аутентично, кестеновом грађом која се набавља на Кордуну и Банији. Био сам изненађен и поносан због тога.

Извор: Вести