Protojerej-Radivoje-Panic-620x350 Може ли бити да онај који је стизао свуда: да нахрани гладног, напоји жедног, да утјеши уцвијељеног, да охрабри уплашеног, укријепи слабог, подигне палог, опоје мртвог, превије рањеног, неће стићи да спусти последњи цјелив на чела својих најмилијих? Неће стићи да им одслужи опијело, четрдесет литургија…Неће стићи да их спусти у груди земље а њихове душе преда Господу на руке, да их загрли и опрости се од њих.

Неће стићи да придржи своје једино преостало благо на овоме свијету патње и бола док тужи над треном у којем јој нестаде све.

Може бити и било је. Не једном, него Бог сами зна колико пута.

Но, овога пута се од туге затресла цијела наша Црква. Затресла се јер у очима свих оних који су познавали ову дивну породицу заискри суза за праведником. Нашим Јовом.

Бог сами зна зашто толико страдање.

Познавала сам их из студентских дана, у вријеме када смо се окупљали на недељним и празничним литургијама у цркви Светог Александра Невског на Дорћолу.
Симеона тада још није била рођена. Њих четворо: отац Радивој, протиница Тања, Христина и Никола живјели су тада на Бановом Брду, јер парохијски дом на Дорћолу није био завршен.

Цијело наше друштво је исповиједао отац Радивој. Иако су његове дневне обавезе често превазилазиле могућности једнога човјека, он је свакако налазио времена да свакоме од нас посвети пажњу, да нас саслуша и погура напријед када и коме је то било потребно. Протинице Тање се сјећам као фине, тихе, ненаметљиве жене која би са дјецом стајала негдје по страни, да случајно некоме не засмета, ни она а ни дјеца. Никола је био ситан, живахан плавушан, више је личио мајци. Христина и тада иако малена била је одговорна старија сестра која би брата држећи за руку водила на причешће. Када би се Литургија завршила, дјеца би, природно, притрчала оцу, но тај сусрет би обично убрзо бивао прекинут потребом некога од присутних да упита нешто оца Радивоја или да га замоли за савјет.

Сјећам се да смо се тада ми млади још увијек не схватавши потпуно и дубоко смисао свештеничког служења питали да ли тај човјек уопште има времена да оде својој кући и буде са својом породицом. Док бисмо се ми тако чудили његовим моћима и немоћима протиница би тихо и непримјетно, онако како је и дошла у цркву, узимала дјецу за руке и одводила их кући да тамо настави своје служење а отац Радивој би остајао у цркви да настави своје.

Све је то у нашим очима уређеног радног времена од 7-15 часова, како су обично живјели наши родитељи, изгледало нестварно.

Пишем ово јер се сјећам да сам о томе разговарала и са блаженопочившим оцем Луком Анићем, који ми је то објаснио рјечима: „Гледаћемо се ако Бог да вјечно у Царству Небескоме, али прије тога морамо предати цијелог себе Господу.“ Е, баш тако је живјела породица оца Радивоја Панића – предавши себе и све своје Господу. То не може свако већ само онај ко свим својим бићем љуби Господа, ко га је пригрлио и не пушта каква год невоља да наиђе.

Шта можемо ми остали слаби и маловјерни?

Како да помогнемо и којом љубављу да узвратимо на изобиље које смо од Бога преко ових дивних људи добили?

Можемо само да се окупимо у сијенци њиховога крста, да се помолимо Господу да им да снаге да га изнесу до краја, до поновног сусрета. Има нас довољно. Не могу се пребројати сви они гладни, жедни, уцвијељени, уплашени, слаби, пали, рањени и остали са почетка овога списа који ће стати у ту сјенку, својом сузом и воштаницом послати уздах Господу да оцу Радивоју и Христини пошаље снаге да преживе ову муку која их је снашла а драгој протиници Татјани, Николи и маленој Симеони отвори врата Свога Царства.

И ја ове редове написах из дубоке љубави и захвалности према дивној породици Панић, јер моје очи и уши посматрајући њихов живот као дјете из прикрајка, ничим не саблазнише већ напротив подстицаше на труд и поправљање.

Господе, прими и ове моје ријечи као молитву и Ти помози! Амин.

Оливера Балабан

Advertisements